Креативно разарање jeзика

Владимир Д. Јанковић

Добитник књижевнопреводилачке награде „Љубиша Рајић”, која се у Удружењу књижевних преводилаца Србије додељује сваке друге године за најбољи први објављени превод, Алекса Николић, студирао је књижевност на неколико универзитета, од Новог Сада, преко Загреба и Прага до Алзаса и Болоње. Објављује прозу, краће преводе и есеје у регионалним часописима и зборницима, а како наглашава, неко време „јефтино је продавао свој рад у новинарству, маркетингу, информативном сектору и издаваштву, и стално одлагао озбиљније посвећивање књижевности”.

Реномирано признање понео је за превод са француског дела „Бура” Емеа Сезера, објављен са заштитним знаком издавачке куће „Прелом”. Похвалу заслужује и овај новосадски издавач, који је на предњој страни корица, уз име аутора и наслов дела, објавио и име Алексе Николића.

Како сте уопште ушли у „Буру”? И како бисте, у најкраћем, описали ово Сезерово дело?

До Сезера ме је довела књижевна знатижеља, а помало и интуиција. Брзо сам увидео актуелност његове мисли, али и значај његових веза са југословенским контекстом. То ме је додатно заинтересовало. Читати Сезера значи загледати се у данашњу Европу (не само западну): оковану тврђаву која у страху чува свој крупни капитал, проповеда мултикултурализам, док отвара избегличке кампове, расправља о границама и „сукобима цивилизација”, уместо да прерасте концепт националног и изнедри нове обрасце суживота. Хтеле то наше тренутне националне (и националистичке) елите да признају или не, Југославија је била део глобалних снага које су биле на трагу стварања једног новог глобалног ослободилачког обрасца. Сезер им је у томе, као особени антиколонијални мислилац, био велика инспирација. Његова књижевност носи визионарску и хуманистичку снагу у себи, али и велики (језички) бес, услов револуционарне промене. Зато „Бура” није само драмска расправа о укидању тлачитељских колонијалних система и реафирмацији црначког идентитета, већ и расправа о визији новог света и новог хуманизма – антиколонијалног и антикапиталистичког.

Приступајући Сезеровом тексту, а без претходних књижевнопреводилачких искустава, то јест објављених књижевних превода – како сте самога себе видели и доживљавали у свему томе?

Са Сезером, већ је и само читање огроман изазов. Реч је о аутору који је увек писао с великим поетским и политичким набојем. Желео је да, парафразираћу га, учини да француски језик експлодира изнутра, јер му је тај језик био наметнут. То креативно разарање најбоље је оценио Бретон закључивши да нико није „баратао француским језиком” као Сезер. Непостојање превода код нас била је почетна мотивација. Доживео сам је – поприлично нескромно – као културну мисију (због свега наведеног у претходном одговору). И захвалан сам уреднику, Стевану Брадићу и Прелом издаваштву што су то препознали. Како је превод одмицао, схватио сам да ће то за моје преводилачке амбиције бити преломни моменат, јер ако успем да пренесем Сезеров језички бес, полисемију, терминолошка очуђења, извртање Шекспира и стратешко разбијање синтаксичких норми, онда имам чему да се надам. Рад на Сезеровом тексту ме је заправо навео на помисао да је преводилачка слобода, условљена оригиналом, изазовнија од оне списатељске, апсолутне слободе белог папира, па у том смислу чак и привлачнија. Такође, после овог преводилачког искуства, имам утисак да је у превођењу заправо битнији књижевни осећај, читалачка интуиција, него врхунско баратање страним и матерњим језиком.

Пишући о Сезеру као о „Црном Орфеју”, Жан-Пол Сартр је поред осталог рекао: „Оно што он досеже у својој дубини није дух као апстракција, већ облик конкретне и одређене човечности.” Какав је, по вашем осећању, Сезеров однос према вери, према религиозности?

Код твораца покрета црнаштва, Емеа Сезера и Леополда Сенгора, идентитетска питања често воде ка питањима човечанства, јер проблем расизма не тиче се само ниподаштаваног, већ и ниподаштаватеља, или, да одемо корак даље: расизам не представља само проблем (културне) свести, већ и глобалних материјалних и економских односа. Тумачења су, наравно, многа, али сматрам да је вера у еманципаторску и хуманистичку димензију поезије била битна одлика њихових поетика. Тако да, ако је Сезер у нешто веровао то је била визија једног новог, истински равноправног хуманизма. Зато је њу и препознао Сартр, који је ту димензију црнаштва покушао да доведе у везу са својим, егзистенцијалистичким хуманизмом, са „конкретном и одређеном човечношћу”, насупрот спиритуалистичким апстракцијама и мистификацијама.

Какав је тај однос Шекспир–Сезер? Да ли је Сезер појео Шекспира, да ли је ревалоризовао Шекспира, или му је можда улио неку нову снагу, дао нову димензију?

Тај однос је врло амбивалентан. Показује велику Сезерову списатељску смелост да надогради оно што је вековима важило за савршено и ненадоградиво, али и да интервенише у канон у име оних који су у канону невидљиви. Исто тако, тај однос показује и величину Шекспировог писања, отвореност, сложеност и многозначност његовог текста, јер не пружа ни сваки текст могућност за надоградњу. Сезер изазива и рекадрира свет који је Шекспир створио у својој „Бури”: доводи у питање моралну и политичку легитимност Проспера као владара, историзује тај свет одвајајући Калибана и Аријела од нагонске природе и дајући им артикулисану друштвену и политичку свест. Речју, он од Шекспирове „Тhe Tempest” (једине могуће „Буре”), ствара „A Tempest” (једну од могућих „Бура”).

Како видите перспективу књижевног превођења? Хоће ли машина и алгоритам успети да замене човека?

Ако у данашњој фази капитализма критичка и еманципаторска функција књижевности значајно слаби, она ће вероватно успети да остане барем – макар и на банализован начин – простор посредовања интиме и осећајности, као оног безинтересног и људског, што измиче диктату увећања профита. Ако алгоритам не развије искуство интимности и осећајности, онда неће моћи ни да детектује суптилне категорије и елементе књижевног текста као што су његов тон, атмосфера или иронија, а тиме ни да их успешно преведе. Развију ли се ствари у том правцу, онда књижевност заправо има потенцијал да остане острво хуманог, неподложно тоталној контроли система или алгоритма. Али хоће ли то ишта вредети у неком свету који ће бити још дехуманизованији од данашњег?