Вуну бацамо, чобане увозимо

Север Војводине – Вуна, судећи по причи наших овчара, не треба никоме. И док смо је некад употребљавали за одећу, душеке, јастуке и ћебад, сад је најчешће бацамо. Збрињавање вуне већ је годинама озбиљан проблем овчара, али и екологије. Узгајивачи оваца жале се на још једну велику невољу – недостатак чобана, због чега су принуђени да их „увозе” из Румуније, а раднике на фармама запошљавају из Непала.

Некада су у Банату и Бачкој вуну жене после шишања односиле на реке и прале је, да би зими од ње плеле џемпере, чарапе, прслуке, капе и рукавице. У градовима су је откупљивали и прерађивали за потребе текстилне индустрије. Данас сва вуна, након стрижења, заврши у контејнерима, на депонијама или, у најгорем случају, негде у природи. Њени продукти замењени су најчешће јефтинијим, синтетичким материјалом, неупоредивог квалитета са вуном. Узгајивачи немају услове да је складиште.

– Вуна сад не треба никоме. Дошли смо до тога да морамо да је бацамо. То је срамота, зато што је вуна природан материјал који се користио од давнина. Чобани знају колико вреди и кад је оштра зима, али и лети. Вунене чарапе могу да се носе на високим температурама, јер хладе ноге, не греју их. Чобанска бунда од овчије вуне отпорна је на воду, не може да прокисне. Нови материјали који се сада производе нису за чобане – каже Драган Ђурић, овчар из Бајмока.

Власници стада оваца кажу како је вуна некада била највреднији део овце. У данашње време највећи проблем имају овчари који имају око хиљаду оваца.

– Плате човека за стрижење вуне које по комаду овце износи од 250 до 400 динара, а са вуном не знају шта да раде. Морају да је баце, само да им није у дворишту. Вуна је добар изолатор, али је нико не користи. Не треба никоме ни за динар, ма, ни за пола динара –истиче 72-годишњи овчар, Јожеф Бажо, из Чантавира.

Због изразито високих температура ваздуха лети, скидањем руна, овцама се олакшава опстанак. Али, шта су овце без пастира, које је у данашње време изузетно тешко наћи?

– Највећи проблем су нам чобани. Пре је важило да је газда чобанину газда, а сад је дошло време да је слуга чобанину. Више се не тражи савестан пастир, већ само да га нађеш. Чобански посао није лак, животињама треба да се посветиш, а с друге стране ни газдама није лако коме ће поверити животиње, ако имамо у виду да су овце од првог априла до првог новембра напољу – наводи директор Пољопривредне стручне службе Сента, Јосип Чешљар.

Месечна плата чобанина је између 600 и 700 евра, уз обезбеђен стан и храну. Међутим, нико у Србији не жели да буде пастир, за разлику од Румуна, који прихватају понуђене услове рада.

– Наћи чобанина данас је уметност. Ја сам запослио њих тројицу из Румуније. Већ четири године у Србији раднике не могу да нађем. Нудим плату од 600 евра месечно, три оброка дневно, телефон и смештај. Сналазим се тако што колима одем 600 километара до Румуније и довезем чобане. Запослио сам и раднике из Непала који хране овце. Свет се потпуно преокренуо. Не бих могао да нађем радника ни за хиљаду евра овде на северу Војводине, јер стока мора да се намири сваког дана у недељи. Посао изискује време и посвећеност – каже Чаба Боршор из Адорјана код Кањиже, власник највеће извозне фарме оваца у Србији.

Након шишања, овцама ће сигурно лакнути, јер ће лакше поднети летње дане, а вуна ће, нажалост, поново завршити тамо где и годинама уназад. Тако смо дошли до парадокса, да су траженији мајстори за шишање оваца и чобани, него сама вуна. Када ће се променити однос према „белом злату”, како се некад називала вуна, остаје нам да видимо, јер у збрињавању ове омаловажене сировине лежи могућност добре зараде.