Сви народи слабо познају своју историју

Људи у Француској не знају ко је био маршал Франше Д’Епере. Ако их питате колико је француских маршала било у Првом светском рату, неће знати да вам одговоре. Од њих осморице, можда ће се сетити маршала Фоша, евентуално Жофра и Петена. Зато током војне каријере нисам на плећима носио никакав терет имена маршала Д'Епереа.

Помало изненађени, слушамо ове речи које изговара пуковник француске армије Кристијан де Гатина, унук славног деде који је био главнокомандујући савезничких снага на Солунском фронту у Првом светском рату. Наш саговорник је синоћ у Француском културном центру одржао предавање о великој офанзиви савезничких снага средином септембра 1918. године, после чега је, већ 11. новембра, коначно била заустављена прва велика ратна кланица у прошлом веку.

Захваљујући Јасни Стојковић, која брине о односима с јавношћу Француског културног центра, уграбили смо прилику и у крајњем временском теснацу, пре поменутог предавања, поразговарали с Кристијаном де Гатином, који је стигао у Београд због изложбе „Епопеја савезничких снага на Солунском фронту”, отворене у понедељак.

Сви народи слабо познају своју историју, каже нам саговорник, препознавши нашу затеченост његовим наведеним одговором. У прилог својој тврдњи наводи како је направио мали експеримент и од неколицине домаћих колега новинара затражио да именују двојицу српских војвода чији су портрети приказани на изложби, при чему је прекрио имена Радомира Путника и Степе Степановића.

– Ни они нису много знали – сведочи Де Гатин и каже да се се због тога не треба стидети, јер је данас тако на свим странама.

Изразито задовољан изложбеном поставком, на којој су се нашли и експонати пристигли из Француске захваљујући његовом ангажовању, наш саговорник каже да му је врло драго што се налази у Београду и изражава уверење да ће изложба обићи и неке друге градове Србије.

Солунски фронт којим је командовао његов деда имао је изузетан значај у савезничкој победи, али се у француској јавности о томе зна врло мало чињеница. Слично је и са (не)знањима о фронтовима на Средњем и Блиском истоку.

На наше питање зашто је то тако, пуковник Де Гатин каже да о томе нико не говори, јер су гробови далеко, тешко је на њима одавати почасти погинулима, за разлику од саме Француске, у којој се према жртвама из Првог светског рата сви односе с великим пијететом.

Подсећамо саговорника на изјаву британског премијера из оног времена, Лојда Џорџа, који је констатовао да је под херојским налетом српске војске дошло до слома Бугарске, што је убрзало предају Немачке, чиме је цела година ратовања учињена непотребном.

– Срби су имали циљ: да виде своје породице и да ослободе своју домовину, али и да ослободе Београд. Зато ми је и драго што сам у вашем граду баш на 90. годишњицу те велике победе која је остварена у координацији савезничких снага. Свих пет савезничких премијера, међу њима и Лојд Џорџ, веровали су у ефикасност својих снага на Солунском фронту. Он још више, јер се после неуспеха на мору, код Дарданела, морало обавезно успети на копну. Зато су савезнички премијери, њих петорица, створили заједничку команду која је оживотворила то дубоко уверење у победу.

Питамо саговорника како гледа на пријатељство Србије и Француске, да ли се доста тога променило у протекле две деценије?

– На то питање не могу да одговорим јер сам први пут дошао у Србију током припреме изложбе. Једини моји контакти са Србима били су везани за војну каријеру, преко Срба који су били у Легији странаца. Било их је пуно и искуства су ми врло позитивна. Моја браћа су ратовала у Индокини и Алжиру, имали су другове Србе из Легије странаца, били су у изузетно добрим односима с њима.

И кад је реч о утисцима које ће понети из Србије, Кристијан де Гатин се ограничава на оно што је видео у Београду и на Опленцу.

За Београд каже да је изванредан, прелеп град, да се осећа као и у Паризу, с тим што постоји једна важна разлика.

– У Београду су сви високи, и мушкарци и жене, посебно жене. То је чудесно.

Пошто су данас сви загледани у будућност, а да не останемо само на теми која се тиче давног Солунског фронт, питамо Де Гатина како види хоризонт пред нама, да ли је обасјан светлошћу, европском и светском хармонијом, или притиснут тешким, густим и црним облацима?

– Песимиста сам – одговара унук маршала Франша Д'Епереа. – И ја сам из велике породице, нас је било шесторо и што смо били старији одржање заједништва породице бивало је све сложеније, све теже смо се споразумевали. Претпостављам и да ће Европа са 27 или више земаља такође тешко функционисати.

Још кад у њу уђе Србија, ако уђе, домећемо, а наш саговорник каже:

– Не знам да ли ће Србија ући у ЕУ, ништа о томе не знам, то је политика, а ја нисам политичар. Али, мислим да сви, па и Срби и Французи, треба добро да раде свој посао, на сопственом нивоу и да нико не треба да оспорава оно што треба да се уради. Ако тако будемо размишљали онда ће све функционисати. При томе, битно је да кажем да појам граница, то је моје уверење, не треба да нестане – каже на крају разговора за „Политику” Кристијан де Гатин.

-----------------------------------------------------------

Презиме по мајци

– Мој деда је имао сина и кћерку. Син му је погинуо 1916. године на Вердену, а његова кћерка је моја мајка. По њој и носим презиме. Имала је шесторо деце, четири сина и две кћерке. Од нас четворице браће, тројица смо остварили војну каријеру – објашњава нам Кристијан де Гатин недоумицу поводом разлике у његовом и презимену његовог славног деде, маршала Франша Д'Епереа, иначе српског војводе.