Икона једног времена

Некада велика француска музичка звезда Франсоаз Арди преминула је после дугогодишње болести у 81. години, саопштио је њен син на „Инстаграму”. Многи је памте по лежерној елеганцији и лепом гласу којим је освојила не само француску музичку сцену, још давних шездесетих година прошлог века.

Рођена је 17. јануара 1944. године у тада окупираном Паризу, у деветом арондисману, а прву гитару добила је у 16. години, када је и почела да компонује, инспирисана како француским шансонама, тако и рокенролом. Пробој на музичку сцену направила је с песмом „Tous les garçons et les fille” 1962. године која је била кључна у стварању француског поп стила познатог као је-је, инспирисаног британским бендовима попут „Битлса”. Упркос томе што је после говорила да је поменута песма без везе, та плоча је продата у два и по милиона примерака.

Године 1963. представљала је Монако на „Песми Евровизије” и заузела пето место. Постаје популарна у целој Европи и стога снима на више језика, доспева и на британску топ листу, али је ипак највише популарна у Француској, Италији и Немачкој. Као водећа фигура је-је покрета нашла се на самом врху француске музичке сцене, снимајући на разним језицима и појављујући се у филмовима Жана Лика Годара, Рожеа Вадима и других тада водећих редитеља. Певала је на француском, енглеском, италијанском, немачком и има две интерпретације на шпанском и једну на португалском. Њени снимци на италијанском језику, завршени у Паризу 1963. године и данас су високо цењени.

Због лепоте и лежерног стила постала је муза познатих дизајнера као што су Ив Сен Лоран и Пако Рабан, а такође је често била и тема модне фотографије. Позирала је тада најпознатијим модним фотографима попут Ричарда Аведона, Дејвида Бејлија и Вилијама Клајна.

Седамдесетих је, међутим, одбацила тај имиџ и почела да ради са искуснијим текстописцима као што су Серж Гензбур и Патрик Модијано, те је њен албум „La question” из 1971. представљао важну прекретницу у њеној каријери, када се окреће зрелијем стилу, а исте године је почела да се бави и астрологијом. Била је музички активна до самог краја. Године 2012. обележила је пола века каријере издавањем свог 27. албума „L’аmour fou”, а такође је написала и објавила књигу са истим насловом. Затим је, 2015. године, после две године ћутања, објавила и другу књигу („Неовлашћено мишљење”), у којој размишља о старости и својим интересовањима. Последњи албум, „Personne d’аutre” , објавила је 2018. године.

Сматра се иконом француског попа, као и модном иконом  шездесетих година, иако није волела ту реч. У интервјуима је говорила да јој је страно да је доживљавају као икону, да је то неприродно, да јој није пријатан њен професионални живот и да јој се, када је називају иконом, чини као да говоре о неком другом, као и да се најбоље осећа у својој соби са књигом.

Упркос томе, остаће упамћена управо као икона, јер је обележила једно време препознатљивим стилом који је у себи објединио вишеструку креативност.