Милутин Миланковић заслужује музеј

Искрено обрадован вестима о враћању у живот репрезентативних и националних објеката културе, попут Народног музеја и других, о систематском и знатном улагању у институције културе и уопште функцију културних садржаја – позоришна, филмска и музичка уметност, опера и балет, књижевност и поезија, музејска и археолошка делатност... – налазим за сходно да изнесем своје виђење у вези с том проблематиком.

Са занимањем и одобравањем пратим вести о најави изградње неколико значајних нових објеката културе попут оперских и позоришних сцена, као и музеја. Сматрао сам одувек да је улагање у културу прворазредна инвестиција, а никако потрошња, како је често уврежено мишљење. Није непознато културној, надам се и широј јавности, да се улагање у културу у најширем њеном смислу, вишеструко враћа.

Напомињем да супкултура или квазикултура немају моју подршку. Сведоци смо да нам се под плаштом културе и тобожње слободе изражавања покушава наметнути нешто што нема ништа заједничко с нашом традицијом, духовним, породичним и националним вредностима. Напротив, таква настојања могу имати погубне последици по наш свеукупни идентитет. Нажалост, сведоци смо и таквих поступака од неких појединаца који су народна средства искористили на недостојан начин. Но, то је знатно озбиљнија тема која мора бити незаобилазна за субјекте креирања дугорочне стратегије развоја државе и нације, пре свега на очувању својих вредности и заштити од (мање или више прикривених, чак и директних) удара на културне и традицијске вредности нашег народа.

Најаву изградње или реновирања неколико музеја са роковима који кореспондирају с отварањем Експо 2027, односно као део програма „Скок у будућност – Србија 2027”, свесрдно подржавам. То се односи на реконструисање Музеја града Београда и Музеја ваздухопловства, те изградњу музеја Николе Тесле, музеја савремене уметности у Новом Саду, музеја средњовековне Србије, дечјег музеја, музеја науке и технологије, музеја српске књижевности, музеја историје Југославије, природњачког музеја. Да ли су решења о појединим локалитетима адекватна и да ли могу бити боља, свакако је подложно конструктивној критици, пре свега стручне јавности, коју треба слушати, мада смо сведоци да је то питање понекад било у сфери политичке манипулације. Али, то остављам по страни, јер, што се мене тиче, то није примарно питање. Примарно је да се што више, и наравно што ефикасније, улаже у садржаје и објекте културе, уметности, просвете, спорта, медицине и свега осталог што је од виталног значаја за просперитет нашег друштва.

Међутим, оно што је мене понукало да се јавим писмом за рубрику Међу нама није мотивисано подршком већ најављеним и планираним пројектима у култури, него чињеница да нисам уочио намеру да се изгради музеј Милутина Миланковића, што ме је изненадило.

Многим заслужним личностима држава и друштво се нису достојно одужили, а међу њима посебно место има академик Милутин Миланковић. Желим да верујем да су Министарство културе, Министарство науке, Град Београд, а могуће и неке друге институције или органи државне управе, то привремено испустили из вида и да ћемо ускоро бити обрадовани вешћу о одлуци да се листи музеја придружи и будући музеј посвећен Милутину Миланковићу.

То, између осталог, видим и у делу изјаве министра Селаковића дате приликом најаве изградње нових или реконструкције већ постојећих музеја, када је споменуо да су „ово заиста велики пројекти, таквих ће бити још више, као и мањих пројеката широм Србије”.

Најшира јавност, уверен сам, подржала би ову иницијативу, јер Србија и српски народ немају много личности које су стекле светску славу својим научним доприносом и патриотским деловањем волеле свој народ, поштујући све друге, као што је то био Милутин Миланковић. Србија му дугује, а музеј би био значајан доказ да га поштујемо као научника и патриоту који је свакако узор садашњим и будућим генерацијама. Тиме би српски народ скинуо анатему немарности и заборава. Друкчије бисмо остали упарложени у сивилу сопственог непоштовања и идентитетског постојања.

Академик Миланковић, један од најистакнутијих светских научника, који је својом теоријом климатских промена постао незаобилазан при проучавању прошлости планете Земље и промишљању њене будућности, да је рођен у некој другој земљи вероватно би имао више биста, музеја, спомен-обележја и био незаобилазан у васпитању и образовању. Истине ради, морам рећи да се ситуација последњих година знатно поправља, али би формирање музеја Милутина Миланковића било незаобилазан корак у његовом потпуном валоризовању. Стога апелујем на надлежне државне органе да донесу одлуку и формирају музеј.

Слободан Стојановић