Рушења недостижних митова

Специјално за „Политику”

Марибор – На 59. фестивалу „Борштникова сречања”, словеначком националном позоришном фестивалу који је ове године почео 3. јуна и завршава се вечерас, приказано је дванаест словеначких представа у такмичарском програму, уз низ пратећих садржаја, студентских продукција и представа изван Словеније, као и разговора са ауторима, и различитих театролошких сусрета и расправа. На сцени Словенског народног гледалишча одигране су две представе према текстовима српског писца Милана Рамшака Марковића, који годинама живи у Словенији, у режији Себастијана Хорвата, „Кишни дан у Гурличу” (копродукција позоришта из Крања и Птуја), која је тријумфовала на недавно завршеном Стеријином позорју, као и „Прометеј: лепа апокалипса” (Словенско народно гледалишче), иначе делови трилогије овог ауторског тима коју још употпуњује битољска „My name is Medeja”.

          „Прометеј: лепа апокалипса” је тематски блиска „Кишном дану у Гурличу”, утолико што доноси одблеске кошмара живљења у савременом свету, последица отуђења у либералном капитализму, где људи постају потрошна роба, секондхенд производи, похабани пребрзим темпом постојања. Вербални ниво сценске радње, који доноси укрштање токова мисли фрагмената ликова има нарочито упечатљива поетска значења, што на необично дирљив, естетски подстицајан начин изражава ломове данашњег човека, због контраста према одређујућем безнађу. Хорват овај текст сценски поставља знатно огољеније него „Кишни дан у Гурличу”, а слично битољској „Медеји”, на преовлађујуће пусту сцену, коју повремено визуелно обогаћују панели, или прозирни застори са интригантним сценским дејством (сцена Игор Васиљев). У тој пустињи духа, која постаје репрезентативни исечак препознатљиве, глобалне урбане средине, промичу разни људи, ексцентрици који тумарају по ђубриштима цивилизације, ликови на тротинетима, даме са псетанцима, клошари који своју имовину вукљају у колицима из супермаркета. Ови сликовити невербални призори су помало подсетили на извођења Хандкеове драме без речи „Час када нисмо знали ништа једни о другима”. Њихове појаве на позорници света прати раздрагана музика која гради иронична значења, кроз контраст, суморну стварност немогућности да се пронађе истинска љубав, и живот, у тој конкретној и метафоричкој тами. Говор ликова је посредован микрофоном, што се може разумети као ознака неке врсте форума, места изражавања усамљености савременог човека; из њихових горких исповести израња, долази и враћа се, понављајућа мисао – једна лепа апокалипса. То постаје нека врста рефрена који се омамљујуће понавља, као мантра, стално подсећање на (не)уништиву људску потребу да се пронађе лепота и у безнадежним околностима.

У такмичарском програму је одиграна и представа „Љубавнице”, продукција Словенског младинског гледалишча, настала према роману Елфриде Јелинек, у драматизацији Милана Рамшака Марковића и режији Нине Рамшак Марковић. Радња овде тече на реалистичнијој позорници, (пре)пуној декора који даје сликовит приказ малограђанског живота, пратећи животне приче две жене, Пауле и Бригите (сцена Игор Васиљев, костим Маја Мирковић). Оне чезну да се избаве из учмалости провинције, кроз удају, што је на сцени окидач деконструкције романтичних наратива, као облика подстицања и гомилања фрустрација, због нереалних очекивања. Тако ће се њихови снови претворити у поприште насиља, и искасапљених идеала, што подстиче критички поглед гледаоца на друштво спектакла које подмеће нереалне обрасце понашања и живљења. Сценска радња тече кроз преплитање наративних и драмских делова, уз колективног наратора, односно различите глумце у улогама приповедача, који нам се директно обраћају, повремено под упаљеним светлима у целој сали, што ствара занимљиву динамику приповедања, али и нас ставља у наглашено освешћену улогу активног или критичког посматрача.

Начин обраде ових важних питања, патријархалног насиља и ограничености женских улога, у либералним и још више конзервативним срединама изузетно је сценски узбудљив, прекорачујући. Са једне стране је битно означен апсурдним, сатиричним тоновима које вешто и уиграно износи цео ансамбл, а они се ефектно разрачунавају са стереотипима, о мушким и женским друштвеним улогама, између осталог, нарочито у једној урнебесно духовитој сцени у којој мишићави дрвосеча театрално цепа дрва показујући шта значи бити „прави” мушкарац, алфа мужјак кога његова жена задивљено, устрептало посматра. Ти пренаглашено комички тонови који успешно карикирају и смисао сексуалности, на другој страни су у контрасту са сировим сценама насиља које доноси и неопходно отрежњење у свету недостижних митова.