Клуб за оне који себе не виде на „Тиктоку”

Ево има већ две и по године како се у нашој новинарској поприлично закоровљеној башчи појавио један необичан цветуљак. Једва да вирка из запећка запуштене, једнооке, намргођене, сервилне или завађене оштрозубе питбул теријевске штампе. Иако га зрак крупног ока шире јавности још није обасјао, он скромно цвати у тишини увећавајући број сарадника и читалаца.

Иза овог поетизованог увода крије се – интернет магазин МПН. Часопис за културу и уметност настао пре око две и по године. Донео га је на свет Милан Пеца Николић (1957), филмски и телевизијски редитељ, сценариста и продуцент, аутор књиге песама и два романа. По његовим иницијалима овај часопис је добио име.

Шта је МПН? Пеца Николић каже:

– Одувек ми је сметала малодушност, обесхрабреност оних који тврде да за ово или оно нема публике, да је настало доба простоте и просташтва, да је све у декаденцији. Није тачно. Та теза омета  критичку свест. Нема бољег детерџента, нема бољег усисивача, нема бољег председника... Није тачно. Нисмо паметни и упорни. Храни публику довољно дуго само паризером и она ће временом почети да грокће. Сервирај јој остриге у истом периоду и она ће ти затражити и лимун ако си га, неким случајем, заборавио. МПН магазин је мој скромни покушај да у оквиру својих могућности оповргнем дефетизам – каже Милан Пеца Николић и додаје да МПН магазин нема зацртану уређивачку политику, нити тематику:

– Пишемо о свему што нас занима, што знамо или откривамо а слутимо да наши читаоци то не знају или да би их могло занимати. Постоје само два ригидна правила. Нема дневнополитичких потрошних тема, а текстови могу да буду дуги три до шест куцаних страна, тј. шест до 12 минута читања на било ком смарт уређају. Може се читати на мобилном или таблету у превозу, у паузи посла, код куће на рачунару или телевизијском екрану.

Овај електронски часопис објављује есеје, особене реминисценције, портрете личности, кратке приче, поезију и понекад интервјуе. Редовно га прати две стотине читалаца, а повремено три до четири пута више, публика расте до пет одсто месечно, без икакве рекламе. МПН није заинтересован за претерану масовност, али није ни ексклузивистичка публикација. Генерацијски се издвајају две групе читалаца: од 20 до 25 година и,  претежно, од 40 до 60 година. Читани су у земљи и у региону, а више од 30 одсто пратилаца је из културног расејања, Европе и Америке, углавном. На МПН нас води линк: https://milanpecanikolic.substack.com/, а текстови се могу слати и на: [email protected] .

– Укратко, МПН магазин на платформи „Substack”  је својеврсни клуб, стециште за оне који себе не виде на „Тиктоку” и сличном. Пишемо превасходно српском латиницом, због генерација у окружењу и иностранству које ћирилицу не познају, али подржавамо ћирилицу кад год је то смислено – каже Николић.

Овај електронски часопис разликује се од онога што преовлађује на нашој новинарској сцени. Не садржи рекламе, комерцијалне огласе, нити прикривено оглашавање. Није спонзорисан од корпорација, НВО, као ни државних институција. Ипак, нуди могућност да их читаоци подрже после неколико месеци, уколико сматрају да им је садржај довољно интересантан и подстицајан да буде подржан. Нека обимнија издања, као што су романи, монографије, конференције, семинари, у будућности биће комерцијални. Пишу зрели писци који нити желе нити умеју да се приклоне преовлађујућој мутној реци новинарства која ваља дрвље и камење, служи овима или онима... нити су таква гласила заинтересована за овакве ауторе.

С једне стране, на први поглед делује да је МПН изван времена, али на други поглед постаје јасно да се и те како бави и временом којем смо савременици, али на суштински начин. Битна питања са којима се човек суочава су вечна.

Пеца Николић успео је да прене из летаргије ствараоце који су се склонили пред буком и бесом пишући још помало за своју душу, углавном књиге. Успели су да избегну да их духовна забит узме под своје. Или да их прегази плишани булдожер новог времена. Повукли су се у себе, али и распршили широм земаљског шара.

Чинило се да је овакво новинарство изумрло. И да, ако васкрсне, не би опстало. Али није тако. Постоје људи који још држе прометејску ватру, али и они – без којег би такво писање било бесмислено – што то воле да читају.

– У магазину је уређивачки процес као у огледалу, мене као уредника моделирају аутори, али и читаоци. Инспиришу ме сарадници, теме и њихов стил писања, уосталом и ја сам аутор немалог броја текстова чије теме бирам на бази интуиције и инспирације. Од аутора тражим да се не ограничавају ни у чему и да пишу само о ономе што воле и познају. Од те тачке нисам више демократичан, вратим им текст на дубљу дораду или не објавим. Објављујемо, наравно, и поезију и прозу, али то је други пар чарапа, ту не наручујете, нити тражите, него чекате да се појави нешто заиста вредно и необично. Добровољност је у свему пресудна. Ко каже да ентузијазам више не постоји?! – каже на крају Милан Пеца Николић.

Шта је „Substack”

„Substack” је апликација, интерактивна платформа на интернету намењена писцима, публицистима и новинарима, опремљена корисним алатима за уређивање и објављивање есеја, чланака па и обимнијих литерарних дела у форми серија. Настао је тако што је известан број афирмисаних аутора, уредника и новинара који су писали за „Њујоркер”, „Тајмс магазин”, „Вашингтон пост”, „Венити фер” и слично, осетио потребу да се ослободи крутих оквира и мејнстрим новинарства у раљама политичке коректности и опроба на тржишту самостално, али тако да могу да наплате свој рад.