Волите себе

У једној строфи уметнутој као предах између стихова који описују радњу песничког романа „Евгеније Оњегин”, Александар Пушкин, највећи песник словенских народа, поставља читаоцу неколико шаљиво-горких питања. Не наводећи стихове у дивном преводу Милорада Павића, већ препричавајући их, песникова питања гласе: Кога би требало волети, коме веровати? Ко је тај што ће све ствари мерити нашим аршином и неће о нама причати лажи? Ко је тај што ће стално бринути о нама и коме никада неће додијати наше мане и пороци?

У завршном делу строфе следе стихови који дају одговор на ова питања, на први поглед веома тешка. Решење које нам даје песник, по природи је уграђено у сваку људску подсвест. Павићев превод ових стихова је: „О, узалудни трагаоче,/ Не трошите узалуд снагу – /Волите себе, личност драгу,/ Мој поштовани читаоче!/ Достојан предмет то је збиља;/ Пријатнијега нема циља.”

Након прочитаних стихова осећа се тужни уздах што међу људима има мало добронамерности, а превише зловоље и мржње.

Драган Станковић,

Београд