На ивици сна и мита

ИНТЕРВЈУ Дебра Мегпај Ирлинг
Гост америчке амбасаде и америчког штанда на 52. међународном Београдском сајму књига је и Дебра Мегпај Ирлинг, америчка књижевница индијанског порекла, професор енглеског језика на Универзитету у Монтани и аутор познатог романа "Перма Ред" (2002). Осим на Сајму књига, Дебра Мегпај Ирлинг приликом ове посете Србији одржаће предавања на универзитетима у Новом Саду, Београду и Нишу, као и у Америчком кутку у Новом Саду и Београду.
Дебра Мегпај Ирлинг рођена је у држави Вашингтон, а одрасла у племену Bitterroot Salish у Монтани. Предаје фикцију и индијанске студије на Одсеку за енглески на Универзитету у Монтани, у Мисули. Аутор је више књига прича и приређивач је антологија, међу којима су неке посвећене женама писцима.

Да ли је оно што пишете уједно и део вашег проживљеног искуства?

Да. Када ме питају ко је на мене као на писца највише утицао кажем да је то – моја мајка. Приче о њеној породици, о одрастању у резервату, о стварима које су њој преци пренели, као и о њеном деди који је био последњи поглавица нашег племена, она је испричала мени. Током племенске реорганизације, традиционалном поглавици била је одузета титула, и успостављена је изборна организација власти.

Ви сте, са осамнаест година, постали јавни бранилац у племенском правном систему. Шта то значи?

У то време прекинула сам даље школовање. Мислим да су ме за улогу јавног браниоца узели зато што сам имала велику жељу да помажем свом народу. Нисам ни слутила да они, у ствари, помажу мени да остварим своје циљеве и снове. Била сам врло заинтригирана и пуна ентузијазма када ми је главни судија рекао да ће ме упослити као браниоца. Напустила сам школу са 15 година, и ишла на обуку за браниоца. Вратила сам се у резерват, и моја одговорност састојала се у томе да будем бранилац људима који су направили различите прекршаје: вожња под дејством алкохола, и слично. Моје племе једино је остало у Монтани, и његови закони одговарају законима државе. Држава је имала овлашћења да одведе децу из њихових домова, да примени неиндијанске стандарде на индијанске домове, без обзира колико се о деци добро брину у резервату. Ја сам била бранилац у таквим ситуацијама, залагала се за те људе. За друге врсте преступа доношене су, углавном, традиционалне казне друштвено културног рада.

Како сте своје порекло ускладили са званичним образовањем у Америци?

Мој отац није био Индијанац, и ја сам одрасла уз своје родитеље. Породица мога оца разбаштинила га је када се оженио мојом мајком. Нису нас препознавали "као људе" зато што смо индијанског порекла. У почетку, када сам тек дошла у Монтану на Универзитет, предавала сам студије књижевности америчких Индијанаца. Докторске студије завршила сам на Корнел универзитету у Њујорку. Када сам се вратила да предајем креативно писање у Монтани, рекли су ми: ви сте Индијанка и треба да предајете индијанске студије. Сећам се да ми је прва година тамо била паклена јер сам себе морала да прилагодим тим предавањима која нисам специјализирала. Када сам, међутим, предложила предавања о романима америчких Индијанки то ми нису допустили, јер је курс морао да буде према званичном програму. Трудила сам се да будем достојна и мудра како бих студентима предавала о индијанској земљи.

Да ли сте у Вашем познатом роману "Перма Ред" остварили неку од сличних тежњи?

То је била једна од најтежих ствари које сам написала, јер је то животна прича моје тетке Луизе. Када сам почела да пишем, желела сам да ухватим њен дух. Желела сам да изложим све чињенице. Прошло је много времена пре него што сам схватила да се људски дух не може ухватити и заробити на папиру. Али прича се, напокон, појавила и моја мајка је рекла: да, то је она. Тако и саветујем својим студентима: пишите онда када имате да испричате причу, а не само да бисте писали.

Неки критичари кажу да је Ваша проза налик сну и миту. Слажете ли се?

Идеја магичног у реализму је дивна, али затрована је неразумевањем стварности и сујеверјем. Иако пишем о стварима које знам и верујем да су се десиле, људи мисле да су сновидне или нестварне.

Како се проблем америчких Индијанаца третира у америчком друштву?

Мислим да су амерички Индијанци постали врло јаки, покушавајући да остваре своја права и образовање. И много смо постигли. Побринули смо се да је у резервату вода увек питка, побринули смо се за земљу и екологију.

Да ли су жене у савременом свету потиснуте? Како се америчке Индијанке боре за своја права?

За моје младе и образоване студенткиње "најпрљавија" реч је феминизам. Али, то је важан концепт женских права. Можда ће Хилари Клинтон нешто променити. Надам се да хоће. Америчке Индијанке врло су јаке јер се супротстављају насиљу и необразовању у индијанском друштву. Тај проблем је одувек постојао, и ја сам писала о њему. А то се многим мушкарцима није свидело.