Живот нам пролази у чекању

Редитељ Андреј Носов поново сарађује са Народним позориштем у Београду. Овога пута режира драму Биљане Србљановић: „Није смрт бицикло (да ти га украду)”. Премијера је сутра увече од  20.30 сати на сцени „Раша Плаовић”, а у оквиру главног програма 32. Белефа. Драматург Ђорђе Косић, сценограф Зорана Петров, костимографкиње Марија Марковић Милојев и Петра Фотез, композитор Драшко Аџић, Марија Миленковић (сценски покрет) и Јасна Сарамандић (асистент сценографа) потписују се као уметнички тим новог позоришног дела у којем су улоге додељене Бранку Видаковићу, Вањи Ејдус, Ненаду Стојменовићу, Петру Стругару, Нини Нешковић, Милошу Ђорђевићу, Драгани Варагић и Сузани Лукић.

Ово ће бити први пут да се неки комад Биљана Србљановић нађе на репертоару Народног позоришта у Београду.

– Морам да кажем да је жеља да се комад Биљане Србљановић постави у Народном позоришту у Београду потекла пре свега од руководства ове куће. После кратког разговора, предложио сам и драму „Није смрт бицикло (да ти га украду)” и нисмо се дуго договарали. Мислим да је важан догађај за нашу културну сцену да се отвара простор за наше најзначајније ауторе. Народно позориште  у Београду је својом репертоарском политиком кренуло да промишља репертоар мало другачије и мислим да је то баш добро – каже за „Политику” редитељ Андреј Носов.

Зашто сте за нови сусрет са публиком националног театра одабрали управо дело „Није смрт бицикло (да ти га украду)”?

Имам посебну везу са овим комадом, са временом настанка, тада сам професионално улазио у позориште и са темама и начинима како у њему Биљана Србљановић гради слику нашег друштва. Овде су мали људи симболи, времена и простора, оног некад и овог сада. Међутим, нема ту никакве експлицитности већ само фантастичног драмског писма које вас покреће и на преиспитивање, али вам и директно тумачи оно што не видите и не чујете. Имам привилегију да више од 15 година свакодневно радим и маштам заједно са Биљаном Србљановић кроз наш рад у Хартефакту. Ти мали, сасвим обични људи које познајемо и срећемо постају на сцени дивови што се боре да преживе све тескобе овог нашег поднебља, изазове и анксиозности које носимо својом или кривицом других. Сви чекамо смрт, а живот никако да боље живимо. Ето, има нечега што нико не може да нам узме, сви ћемо умрети. И још горе, умиру ови наши, нама драги, нама важни људи, преко ноћи одлазе. Шта остављају, а како их испраћамо?

У драми „Није смрт бицикло (да ти га украду)”, праизведеној 2011. године, преиспитују се вечни сукоби између родитеља и деце, болно одрастање које некада  траје до позне старости, смрт…  Шта се променило у односу на време када је комад настао? Колико је деликатно изнијансирати слојеве ове приче?

Рад са ансамблом ове представе био је јако леп. Не бих да звучи као клише, али радили смо густо и прецизно. Трагали смо за живим људима у најбољем смислу тих речи, оном позоришном и драмском. Била нам је важна та дистанца, али и питање шта се и да ли се ишта променило од тренутка настанка овог комада. Мислим да нудимо другачије читање, али и језик, од досадашњих инсценација. Трагали смо за аутентичним гласовима сваког од ликова, неки су напредовали, неки и даље кубуре са собом и светом око себе, а неки су богами дошли на власт. Дакле, публика ће дати суд, а ја сам задовољан нијансама и целом поставком.

Шта је у фокусу вашег читања овог дела? У чему је, по вама, кључ за ову сценску интерпретацију?

Тај посебан језик којим Биљана Србљановић пише често је био предмет само једне специфичне наглашене игре, негде ту између различитих жанрова. Наћи кључ овде није баш лако, Биљана има свој језик, теме и сензитивност и све то је чини великом драмском ауторком. Све делује тако једноставно, али ми се чини да без разумевања узрока и последица одлука које доносе њени ликови – нема јунака Биљане Србљановић. Остали смо верни тексту, готово да нема штриха. Има неке промене, али то је покоја реч или нешто ново. Бавили смо се тим догађајима и градили трагикомичну причу о југословенском евримену што умире и његовој деци, унуцима и онима којих нема. Наравно, централно су ти односи родитељ–деца или грађанин– систем или они који би да преживе и они који више не могу да трпе овај живот

Одликује вас уметничка знатижеља, разнородност. Да би стварао, уметник на известан начин мора да доживи оно што се дешава на сцени. Шта сте то ви у овом случају „живели” и пренели на сцену?

Практично све, иако су ми родитељи живи. Нисам одрастао са дадиљама и нисам се разводио. Али пролазио сам кроз разне фазе промена и заокрета у животу. Мислим да је чекање главна ствар, односно искуство које делим јер ми сви чекамо свакога дана и углавном чекамо све. Од јутра до сутра пролази нам време и живот у чекању. Мене је занимало шта се догоди, када то чекање пробаш да помериш и да некако изрониш из колотечине очекиваног и подразумевајућег поступања. Неправде су на сваком кораку, а ми смо чини ми се одустали од сопствених живота. Знате, ово је прича о малим људима из оног југословенског, транзицијског и данашњег времена. Ова драма је слика која има три перспективе, не само генерацијску, већ и историјску, а код нас и заробљеничку позицију. Јер можда се догодило и да смо постали затвореници својих живота – чак нема ни илузије, а наде су нестале, само да се се преживи до сутра. Велике идеје су се загубиле, остало је само неко празно место по чекаоницама.

Познати сте као редитељ-путник који непрестано истражује нове сценске хоризонте. Шта вам је посебан театарски утисак? На шта осетљиво  реагујете?

Брине ме што резултати конкурса Министарства културе касне тако дуго, неким колегама од тога зависи и рад и преживљавање. Брине ме што се све мање мисли о савременом стваралаштву, а сва се пажња посвећује наслеђу. Шта ће чувати они који после нас долазе? Брине ме бахатост на различитим нивоима, и недостатак интересовања за ново и другачије од оних који одлучују.  Радујем се успесима неких својих колега и посебно ме радује што нас очекује занимљива позоришна јесен. Поред Битефа, нових премијера чека нас и међународна конференција Фабула мунди – мреже драмских писаца, Микросамит Шведског института и многи други догађаји кад ће у Београд долазити колеге из Европе. Мислим да су размене са регионом постале пракса и увек има простора за више.