Архитекта у улози конзула

У ову нама далеку земљу, заједно са супругом и сином, преселио се још 1982. године, неколико година по завршетку Архитектонског факултета у Београду. Да би могао да се бави својом професијом, морао је, нeдуго по доласку, да положи државни испит по тамошњим стандардима, што је подразумевало и усавршавање енглеског језика. Ускоро је почео са радом на пројектовању вишеспратница. Патентирао је нову врсту оплата која омогућава бржу изградњу оваквих oбјеката. Основао је и своју компанију, чије су иновације у градњи постигле велики успех у Канади и западном делу САД, а постао је и члан Краљевског архитектонског института Канаде у Отави.

Упоредо са професионалним радом, отпочео је и са активностима у циљу социјалног и културног повезивања Срба у Канади, којих у Ванкуверу, где живи, има око дванаест хиљада. У овом граду је пројектовао и, заједно са Миладином Гордићем, донирао изградњу цркве Св. Архангела Михаила, која је завршена 2004, после три године градње. Приликом отварања, цркву је освештао митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић, а за допринос у овом подухвату и Владиковић и Гордић су добили по орден Св. Саве.

– Пре три године године проглашен сам за почасног конзула Канаде. Мој посао је да представљам Србију у дипломатском кору, заступам је испред владе Британске Колумбије, чије је седиште у Ванкуверу, пружам помоћ нашим људима када им је потребна, посебно при тражењу и обезбеђивању разних докумената. У последње време, повећан је број захтева за издавање српских пасоша, јер би многи желели да их имају без обзира на то што живе далеко од отаџбине или је веома ретко посећују – прича наш саговорник. Затим наставља – последњих година учествовао сам у организовању разних манифестација, као што је прослава 150 година рођења Николе Тесле, када је у Ванкуверу, на канадску иницијативу, проглашена недеља овог нашег познатог научника. Видевши како припадници других народа који живе у Канади имају места окупљања која одишу њиховим етничком специфичношћу, помислио сам да би и овдашњи Срби требало да имају нешто слично, што би, истовремено, за странце представљало приказ наше културе. Уз помоћ и донација српске заједнице и кредита банака, изградили смо два објекта у моравском стилу из 13. века, спојена стакленим пролазом: православни храм и зграду културног центра. Веома смо поносни што смо од наших пријатеља других националности добили комплимент да је наш центар најлепши и највећи од свих у Канади.

(/slika2)До нашег сусрета са Предрагом Владиковићем дошло је уочи Фестивала српског филма у Ванкуверу који ће ове године бити одржан од 12–15. новембра у Риџ театру (Ridge Theater), чији је иницијатор. Најважнији циљеви због којих се фестивал организује јесу представљање српског културног израза и креативности, као и жеља да се кроз визуелну уметност обогати, већ постојећа, културна разноликост Ванкувера и Канаде. У оквиру фестивала биће приказана четири домаћа играна филма – „Чарлстон за Огњенку”, „Турнеја”, „Љубав и други злочини” и „Четврти човек” кao и документарац – „Мој друг Србија” .

Своје гостовање на фестивалу најавили су глумци Феђа Стојановић (главна улога у филму „Љубав и други злочини”), Соња Благојевић (редитељка филма „Мој друг Србија”), Марко Јочић (извршни продуцент филма „Четврти човек”), као и Невена Ђонлић (селектор филмова на фестивалу).

– Прошлогодишњем фестивалу присуствовали су и многи Канађани – казао нам је Владиковић, одушевљен тиме што су наши филмови на њих оставили веома јак утисак. По његовој процени, један од разлога за успех наших филмова јесте у томе што приказују догађаје из свакодневног живота, што је Канађанима као тема веома блиско. Додао је и то да је кроз године сарадње са страним дипломатама и пословним људима стекао утисак да се мишљење о Србима и Србији побољшава.

– Надамо се да ће сличних културних догађаја бити још више и да ћемо окупљати све већи број наших људи у дијаспори и пружити добродошлицу свима који желе да нам се придруже и помогну у таквим акцијама – поручује Владиковић.

Ангажовање нашег саговорника не односи се само на оно што ради у својој другој домовини. У Шимановцима завршава изградњу фабрике која би требало да отпочне са радом идуће године и у оквиру које ће постојати пројектни биро, за сада смештен у Београду. У њему намерава да запосли домаће младе архитекте како би им омогућио да раде и остану у Србији, али и да кроз посао буду у контакту са иностраним партнерима и савременим токовима у овој струци.

Прича о архитекти, почасном конзулу и филмофилу Предрагу Владиковићу показује нам да још увек постоје наши сународници који свом радом и залагањем подсећају на оне личности из наше историје које су своје богатство и утицај користили да, када год су у прилици, граде задужбине за садашње и будуће генерације, као и да путујући и боравећи у иностранству представљају нашу земљу у најбољем светлу.