Arhitekta u ulozi konzula

U ovu nama daleku zemlju, zajedno sa suprugom i sinom, preselio se još 1982. godine, nekoliko godina po završetku Arhitektonskog fakulteta u Beogradu. Da bi mogao da se bavi svojom profesijom, morao je, nedugo po dolasku, da položi državni ispit po tamošnjim standardima, što je podrazumevalo i usavršavanje engleskog jezika. Uskoro je počeo sa radom na projektovanju višespratnica. Patentirao je novu vrstu oplata koja omogućava bržu izgradnju ovakvih objekata. Osnovao je i svoju kompaniju, čije su inovacije u gradnji postigle veliki uspeh u Kanadi i zapadnom delu SAD, a postao je i član Kraljevskog arhitektonskog instituta Kanade u Otavi.

Uporedo sa profesionalnim radom, otpočeo je i sa aktivnostima u cilju socijalnog i kulturnog povezivanja Srba u Kanadi, kojih u Vankuveru, gde živi, ima oko dvanaest hiljada. U ovom gradu je projektovao i, zajedno sa Miladinom Gordićem, donirao izgradnju crkve Sv. Arhangela Mihaila, koja je završena 2004, posle tri godine gradnje. Prilikom otvaranja, crkvu je osveštao mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović, a za doprinos u ovom poduhvatu i Vladiković i Gordić su dobili po orden Sv. Save.

– Pre tri godine godine proglašen sam za počasnog konzula Kanade. Moj posao je da predstavljam Srbiju u diplomatskom koru, zastupam je ispred vlade Britanske Kolumbije, čije je sedište u Vankuveru, pružam pomoć našim ljudima kada im je potrebna, posebno pri traženju i obezbeđivanju raznih dokumenata. U poslednje vreme, povećan je broj zahteva za izdavanje srpskih pasoša, jer bi mnogi želeli da ih imaju bez obzira na to što žive daleko od otadžbine ili je veoma retko posećuju – priča naš sagovornik. Zatim nastavlja – poslednjih godina učestvovao sam u organizovanju raznih manifestacija, kao što je proslava 150 godina rođenja Nikole Tesle, kada je u Vankuveru, na kanadsku inicijativu, proglašena nedelja ovog našeg poznatog naučnika. Videvši kako pripadnici drugih naroda koji žive u Kanadi imaju mesta okupljanja koja odišu njihovim etničkom specifičnošću, pomislio sam da bi i ovdašnji Srbi trebalo da imaju nešto slično, što bi, istovremeno, za strance predstavljalo prikaz naše kulture. Uz pomoć i donacija srpske zajednice i kredita banaka, izgradili smo dva objekta u moravskom stilu iz 13. veka, spojena staklenim prolazom: pravoslavni hram i zgradu kulturnog centra. Veoma smo ponosni što smo od naših prijatelja drugih nacionalnosti dobili kompliment da je naš centar najlepši i najveći od svih u Kanadi.

(/slika2)Do našeg susreta sa Predragom Vladikovićem došlo je uoči Festivala srpskog filma u Vankuveru koji će ove godine biti održan od 12–15. novembra u Ridž teatru (Ridge Theater), čiji je inicijator. Najvažniji ciljevi zbog kojih se festival organizuje jesu predstavljanje srpskog kulturnog izraza i kreativnosti, kao i želja da se kroz vizuelnu umetnost obogati, već postojeća, kulturna raznolikost Vankuvera i Kanade. U okviru festivala biće prikazana četiri domaća igrana filma – „Čarlston za Ognjenku”, „Turneja”, „Ljubav i drugi zločini” i „Četvrti čovek” kao i dokumentarac – „Moj drug Srbija” .

Svoje gostovanje na festivalu najavili su glumci Feđa Stojanović (glavna uloga u filmu „Ljubav i drugi zločini”), Sonja Blagojević (rediteljka filma „Moj drug Srbija”), Marko Jočić (izvršni producent filma „Četvrti čovek”), kao i Nevena Đonlić (selektor filmova na festivalu).

– Prošlogodišnjem festivalu prisustvovali su i mnogi Kanađani – kazao nam je Vladiković, oduševljen time što su naši filmovi na njih ostavili veoma jak utisak. Po njegovoj proceni, jedan od razloga za uspeh naših filmova jeste u tome što prikazuju događaje iz svakodnevnog života, što je Kanađanima kao tema veoma blisko. Dodao je i to da je kroz godine saradnje sa stranim diplomatama i poslovnim ljudima stekao utisak da se mišljenje o Srbima i Srbiji poboljšava.

– Nadamo se da će sličnih kulturnih događaja biti još više i da ćemo okupljati sve veći broj naših ljudi u dijaspori i pružiti dobrodošlicu svima koji žele da nam se pridruže i pomognu u takvim akcijama – poručuje Vladiković.

Angažovanje našeg sagovornika ne odnosi se samo na ono što radi u svojoj drugoj domovini. U Šimanovcima završava izgradnju fabrike koja bi trebalo da otpočne sa radom iduće godine i u okviru koje će postojati projektni biro, za sada smešten u Beogradu. U njemu namerava da zaposli domaće mlade arhitekte kako bi im omogućio da rade i ostanu u Srbiji, ali i da kroz posao budu u kontaktu sa inostranim partnerima i savremenim tokovima u ovoj struci.

Priča o arhitekti, počasnom konzulu i filmofilu Predragu Vladikoviću pokazuje nam da još uvek postoje naši sunarodnici koji svom radom i zalaganjem podsećaju na one ličnosti iz naše istorije koje su svoje bogatstvo i uticaj koristili da, kada god su u prilici, grade zadužbine za sadašnje i buduće generacije, kao i da putujući i boraveći u inostranstvu predstavljaju našu zemlju u najboljem svetlu.