(Не)знање је моћ

Ремек-дело руске књижевности, филозофски роман „Браћа Карамазови” који отвара суштинска питања о значењима људског постојања, вери, духовности, добру, злу, насиљу, љубави, љубомори, освети, у рукама увек провокативног редитеља Оливера Фрљића постаје полазиште жестоког и маштовитог истраживања његових универзалних, антрополошких, али и савремених, политичких значења, у великој мери надграђених у односу на дело Достојевског. Ово сценско тумачење је подељено у два дела која се, наравно, ослањају један на други, али су међусобно и прилично одвојени и различити, због чега су у Загребу играни током две вечери, док су на Белефу изведени заједно.

Први део, насловљен Толстојевим речима из Ане Карењине „Све сретне породице налик су једна на другу”, траје нешто више од два сата, а одвија се кроз вртоглаво брзу радњу, на преовлађујуће пустој и симболички ефектно пространој позорници, међу ликовима раскошно и стилизовано обученима, у епохи (сценограф Игор Паушка, костимографкиња Здравка Ивандија Киригин). Пратимо сложене односе у оквиру труле породице Карамазов на чијем је челу Фјодор (Јерко Марчић), надобудан, развратан и суров створ, у центру раскола међу синовима, различитих карактера и погледа на свет. Димитрије Карамазов (Уго Корани) најжешћи је и најупечатљивији међу браћом, сталоженијим Аљошом (Адриан Пездирц) и скептичнијим Иваном (Дадо Ћосић). Димитрије носи упадљиво савремена значења, његов отпор према патњи, и разливање крика против политичке инерције која води у вечито понављајуће друштвене пропасти, протеже се и до нашег времена, преко критике политичких потеза Горбачова и Јељцина, до Путина, и њихових последица на живот у Србији. Мисли Достојевског се на тај начин указују као подстицај за Фрљићева моћна, савремена разрачунавања са политичким илузијама и манипулацијама, са континуитетом лажи и замена теза, са насилним правдањем ратова, што је, конкретно, наишло на изузетан, страствен пријем код београдске публике.

Глумци  наступају у фуриозном темпу, скоро манично, и механички, секући реализам у корену, што има и комичка значења због рушења стереотипа, у значењима речи, али и у погледу традиционалнијих конвенција извођења, и у том смислу су нарочито убедљиви јаки женски ликови, Катерине (Катарина Бистровић Дарваш) и Грушењке (Линда Бегоња). Вешту игру глумаца прате изузетно промишљена редитељска решења, попут тегљења кола браће Карамазових, на конопцима, на почетку, у сцени која подсећа на Брехтову „Мајку храброст”, још један оштро критички одблесак суноврата људскости, због похлепе. А понављајући призори у којима људи вуку друге људе на конопцима имају посебну визуелну и симболичку изражајност, у успостављању критичких значења ограничавања слободе, и понижења.

У првом делу представе су нарочито моћне колективне сцене дионизијске разуларености, оргија и пијанства, када се одвија конкретно и симболичко убиство оца Фјодора. Призори помућеног разума крећу уз гласне и разигране ритмове индикативне песме Бони Ем „Rasputin”, коју смењују такође заглушујући тонови „Ђурђевдана” Бијелог дугмета, а затим и  песме „Not Gonna Get Us” руске групе Tatu. Ова музика води готово хипнотисане актере у извршавању ритуалног убиства, или фолклорног насиља. У заиста фасцинантном призору једног зомби бала под маскама руских владара, актери постају бесвесна тела у кошмарном плесу смрти, инкарнације различитих (руских) апсолутиста, под Фрљићевом критичком лупом. А лајтмотив целе представе је такође индикативна песма „Биће скоро пропаст света” (Нек пропадне, није штета), присутна у првом и другом делу, једна од нити која их повезује.

Након вишеструко узбудљивог првог дела који је покренуо бујицу јаких утисака, интелектуалних и емотивних, у другом делу, насловљеном „Свака несретна породица несретна је на свој начин”, изведеном након четрдесетак минута паузе, у трајању од око сат времена, долази до разводњавања те несвакидашње снаге доживљаја. Радња ту прати једну од споредних наративних линија у „Карамазовима”, догађаје у породици Снегирев, њихово страдање због сиромаштва, трагедију деце, изражене у судбини Иљуше (Матео Видек). Сцене  из њихових дотрајалих живота теку паралелно са школским призорима, у учионици где се разматра важност дела Достојевског у образовању, у односу на Толстоја, на пример. На таблама у  позадини се исписују пароле попут „Незнање је насиље” или „Породица је опијум за народ”, у чему се, између осталог, огледају идеје из првог дела извођења. У том смислу, представа као целина, спој првог и другог сегмента, има јасно идејно оправдање и унутрашњу повезаност, али због различитости у приступима и интензитету је деоба на два дана игре можда боље решење.