Сутра годишњица почетка устанка у Белој Цркви 1941. Године

У Белој Цркви, недалеко од Крупња, 7. јула 1941. године Живорад Јовановић Шпанац започео је оружану борбу КПЈ против окупатора.

Деценијама потом, хици политичког комесара Рађевачко азбуковачке чете Ваљевског партизанског одреда Живорада Јовановића познатог као Шпанац обележавани су и слављени као државни празник.Тај датум, 7. јул, слављен је као почетак устанка у Србији и Југославији, у Другом светском рату.  Како је наглашавано били су то први устанички пуцњи уопште на простору окупиране Југославије.

Све време постојања социјалистичке Југославије 7. јул је обележаван званично као Дан устанка, низом пригодних манифестација, полагањем венаца и подсећањима на партизанску борбу. У Србији је тако је настављено, мада скромније, и деведесетих у време Савезне републике Југославије, све до 2001. године, када је донесен нови Закон о празницима. 

На Ивањдан, дан рођења Светог Јован Претече, у селу Бела Црква традиционално је одржаван вашар, манифестација која је осим верске димензије прилика за окупљање и послове. Тако је било, у сведенијем обиму имајући у виду прилике у окупираној земљи, и 1941. године.

По окончању црквене службе поводом великог верског празника, у време када је вашар привођен крају, председник општине, односно села Бела Црква, Средоје Кнежевић, позвао је присутне да се разиђу, апелујући на разум имајући у виду опште ванредне околности под окупацијом.

Управо у то време, између 17 и 18 часова, на месту одржавања вашара у селу појављују се припадници  новообликоване Рађевачко азбуковачке чете Ваљевског партизанског одреда. Уследило је обраћање присутнима с позивом на отпор окупатору. Говорили су др Миша Пантић који је заповедао том јединицом, Чеда Милосављевић, и последњи Жикица Јовановић, политички комесар чете познат као Шпанац.

Јовановић је од 1937. боравио у Шпанији као припадник Интернационалних бригада. Имао је тада 22 године. У Шпанији се борио до пораза републике 1939. године, када се нашао у конфинацији у Француској попут других његових сабораца. Септембра 1940. вратио се у Краљевину Југославију. Постоје такође тврдње да су се окупљенима у Белој Цркви тада обратили и Владан Бојанић и мештанин Богољуб Ракић.

Позивали су на отпор, како окупатору тако и органима наслеђене администрације. Наглашавано је да се морају обуставити привредне активности, пошто је, како се тврдило, тим путем помаган окупатор. Говорници су одлучно позвали на непослушност, бунт, на устанак.

Стицајем околности, управо пошто се група припадника Рађевачко азбуковачке чете повукла из села, на месту одржавања вашара, и збора, у Белој Цркви, појављују су се двојица жандарма, Миленко Браковић и Богдан Лончар, који су редовно патролирали. Матична жандармеријска станица налазила им се иначе у оближњој Завлаки. Како су уочени у селу, Владан Бојанић пожурио је да позове назад припаднике Рађевачко азбуковачке чете који су се већ изашли из места.Уочивши устанике, жандарми су пуцали у ваздух, у складу с правилом службе. Жикица Јованових је одмах пуцао у њих.

Устаничка група се потом повукла од Беле Цркве на Соколску планину. На том простору иначе, управо у Крупњу, биће формиран и први Народоослободилачки одбор у окупираној Србији, што је подразумевало развлашћивање свих постојећих, наслеђених локалних органа власти. Рађевско азбуковача чета се као устаничка формација организовала два дана раније, 5. јула. До упада у Белу Цркву 7. јула налазили су се у оближњој шуми Слаовина.

Ваљевски одред формиран је 25. јуна. Чиниле су га четири цете, Колубарска, Посавско тамнавска, Рађевачко азбуковачкеа чета и Подгорска. Свака је како је планирано требало да садржи по 50 бораца. Формалну Одлуку о оружаном отпору против окупатора, односно устанку, Политбиро Централног комитета КПЈ донео је у Београду 4. јула. КПЈ је на општи устанак позвала пошто је Немачка напала Совјетски Савез 22. јуна 1941.

Живорад Јовановић, познат као Жикица Шпанац, рођен је у Ваљеву 1914. године. У Београду је окончао средњу школу, пошто је из Ваљевске гимназије претходно избачен. Студирао је књижевност на тадашњем Филозофском факултету Универзитета у Београду. Извесно време био је сарадник листа Политика. Припадник КПЈ био је од 1935. Пошто се из Шпаније и Француске вратио крајем 1940. Био је међу организаторима устанка у Западној Србији лета 1941. Погинуо је марта 1942. у Радановцима код Косјерића. Проглашен је за народног хероја.

Др Милош Миша Пантић, тада заповедник Рађевачке чете, рођен је 1904. у Ваљеву. По образовању је био лекар. Важио за народног лекара који није наплаћивао сиромашнима. Бавио се и публицистиком. Био је члан КПЈ од 1933. Члан Покрајинског комитета за Србију постао је 1940. Погинуо је фебруара 1942, код села Ивања, недалеко од Пријепоља, под нерасветљеним околностима.

Жандарми убијени првим устаничким хицима Богдан Лончар и Миленко Браковић истоветне дужности обављали су до окупације, као службена лица Краљевине Југославије. По међународним прописима за окупирана подручја, полицијске и административне службе остајале су на сличним дужностима и у условима окупације.  Рехабилитовани су децембра 2008. одлуком Окружног суда у Шапцу.

Законом о празницима који је Скупштина Србије усвојила 10. јула 2001. за Дан државности Србије установљен је 15. фебруар - Сретење, као подсећање на почетак Првог српског устанка 1804. године, што је такође и зачетак нововековне српске државе.  Постоје различита тумачења устанка у Србији 1941. године, не само у јавности него у историографији. По једнима, реч о почету грађанског рата и комунистичке револуције. Други међутим сматрају да је 7. јул био почетак устанка и херојске народноослободилачке борбе у Србији и Југославији током Другог светског рата, преноси Танјуг.