Прерушени ванземаљац

Тог јутра небо је било прилично намргођено а он мртав уморан од непроспаване ноћи. Подочњаци су га болели, а очни капци тугаљиво губили битку са земљином тежом. Вест коју је претходне ноћи прочитао у новинама дубоко га је замислила.

Вест је гласила: „Према новој студији коју су спровели академици са Универзитета Харвард, постоји могућност да ванземаљци живе међу нама, можда чак и прерушени у људе. Истраживачи су проучавали такозване криптотерестрије који се могу прерушавати у људе како би се уклопили у људско друштво.”

Стао је испред огледала и испитивачки се загледао у своје лице. Све му се чинило сумњиво. Набрекли капци, зелени подочњаци, наборана уста, повећа проћелава глава с великим ушима, длаке из носа… И шаке му се нису чиниле „људским”: танки, квргави, дугачки прсти малтене су искакали из кошчатих зглобова руку.

„Можда сам ја тај. Можда сам баш ја ванземаљац?!”, отело му се готово нечујно кроз дрхтаве усне.

А све је почело када је неколико година након пензионисања донео одлуку да ритам и начин живота из корена промени и прилагоди том новом, прилично мањем месечном приливу на текућем рачуну. Дакле, радило се о приливу цифара мало већем од тек половине његове  некадашње плате, а прилично мањем од тренутне просечне пензије у држави. Јер, иако је прошло тих две-три године, он није успевао да пензију распореди тако да крај месеца не заврши у дугу. Ни сва повећања пензија за њега нису имала значаја, јер му је основица била слабашна и нејака. Неко би рекао – бедна!

Свакако, свестан је био да спада у категорију „малих људи”: нити је завршио више, нити високе школе, никада није радио ни значајне, ни посебно одговорне послове, од његовог занимања нити је ико, нити је ишта зависило… Могло се, дакле, и са њим и без њега, а да то нико не примети. Заправо, припадао је категорији такозваних невидљивих људи.

Међутим, и као такав, морао је да подмири основне животне потребе. Само на грејање и остале кућне рачуне у зимском периоду одлазило му је две трећине пензије. Лети је ишло нешто лакше, али га је требало дочекати. Непријатно му је било и да баци на папир шта је спадало у преосталу једну трећину у којој су били храна, лекови, одећа, обућа, кућна хемија, лична хигијена…

Схвативши да ће тешко као самац моћи да изгура остатак живота, почетком године је, у веома кишном месецу јануару, некарактеристичном за зиму, осмислио логистику којом би све своје трошкове свео на минимум а да се притом ничега не одрекне и успут значајно обогати и унапреди поједине сегменте свог јединог живота.

Данима и ноћима исписивао је странице и странице, детаљно разрађивао све могуће комбинације, рачунао, гуглао свакојаке податке и статистике… да би на крају све заокружио назвавши пројекат: Резолуција опстанка једног невидљивог пензионера.

План је садржао неколико тачака. Прва тачка била је уштеда електричне енергије.  Развио је активности ван куће током дана како би за време одсуства искључио све веће кућне струјне потрошаче у инкриминисаном периоду од осам до 23 часа, када је почињала јефтинија тарифа одбројавања киловата.

Прва ванкућна активност по притиску прекидача на „OFF” почињала је овако: рано ујутру свратио би до неке од пијаца и обилазећи тезге узимао понуђене комадиће за дегустацију: парченце сира, два-три чварка, мало кајмака, листић пршутице, коју воћкицу… Кад би се заситио одлазио би у Дом здравља или Клинички центар. Тамо је лети радила клима, а зими грејање. Поседео би у чекаоници неке од изабраних зграда три-четири сата, а да због гужве у ходницима нико не би ни приметио његово присуство. За сваки случај мењао је чекаонице на спратовима и докторске специјалности. Уосталом, током проведених сати у Дому здравља или Клиничком центру, болницама…осећао се сигурно и заштићено.

Друго, у свим тим чекаоницама било је толико занимљивог света, вршњака, са којима је могао да размени коју о свему и свачему. Од политике, спорта, па и културе, до повишица плата и пензија и до болести – излечивих и неизлечивих, о епидемијама, вакцинацијама и осталим здравственим темама од којих су људи ван ових институција обично бежали као ђаво од крста.

Након поменутог ванкућног боравка, где се могао нагледати и туге и радости, и бола и осмеха, и смрти и рађања… емотивно исцрпљен дан би настављао у градском превозу - лети већином расхлађеном а зими топлом.

Пошто је као пензионер добио доживотну бесплатну карту за градски превоз пружила му се прилика да упозна све делове града. Баш све. Преседао је из возила у возило како му се ћефне и тако се возикао онолико дуго колико му се прохте. Ту би „убио” још четири до пет сати и онда обично огладнео.

Тада би дошла на ред бесплатна или скоро па бесплатна прехрана за коју је осмислио сасвим занимљиво и једноставно решење. У граду се у тржним центрима одвијало безброј дневних промоција, акција, презентација, изложби, концерата, сајмова… на којима је увек било штошта да се „набоде”, а улаз је био слободан. Али и ако не би то био, он је увежбао самоуверен начин кретања у коме би ходом и држањем током проласка поред хостеса и обезбеђења на улазу, деловао као сигурица „Very important person” или скраћено – VIP. Није било ни важно што није био „скупо” одевен, јер су и они са позивницама изгледали слично „необавезно” илити сасвим „ретро”, по тренутном модном диктату, искрзаних  панталона, исхабаних кошуља, чак неретко сасвим непримерено поводу окупљања.

Такав сличан случај био је и у ноћним дешавањима. Ту би за „вечерњи оброк” одлазио на промоције књига у књижаре. библиотеке, клубове или кафиће у зависности од склоности писца и издавача. Захвалан је био ономе ко је смислио „Ноћ књиге”, „Ноћ музеја”… и сличне наменске „ноћи”захваљујући којима би ван куће проводио не само доста квалитетно испуњеног времена, већ би и уштедео на кућном буџету.

Позоришне премијере и коктеле након представа посебно је волео да посећује. Поред „набадања” тамо се могла гуцнути и покоја жестока „капљица” и видети препознатљива лица глумаца и других јавних личности.

Због великог броја спонзора најбоље се прехрамбено показала забава након филмских премијера или конференција за штампу. Ух, ту је тек било много тога да се „набоде”. Продуценти би бесплатно делили и мајице, капе, упаљаче, шоље… И, окрени-обрни већ би било 23 часа и време за повратак кући где га је очекивала јефтинија тарифа.

И, тако, прошло је три месеца. Прегурао је зиму и подвукао црту. Скор уштеде његовог логистичког плана био је невероватан. Не само да није био у дугу, већ му је претекло од пензије и неколико стотинарки!

Поново је стао испред огледала, поносно се погледао у лице и рекао: „Ја сам сигурно внземаљац!”