Вехабије, између истине и предрасуда

Већина предмодернистичких исламских покрета у 19. веку није имала подршку државе и политичких центара моћи. Слично као и вехабитски покрет, такви покрети на Индијском потконтиненту или у северној Африци покушавали су, у условима борбе против колонијализама, да створе сопствене државне или парадржавне организације. Потоње стварање вехабитских држава, Саудијске Арабије и Катара, значајно је допринело томе да идеја апсолутне и апсолутистичке обнове вере у њеном изворном виду добије трајан, а данас и глобалан утицај.

Вехабистичка идеја је много утицала на исламски свет предмодернистичког периода, до 1918. године, представљајући неку врсту духовне инспирације револуционарних размера за бројне исламске верске покрете који су заговарали одбрану и обнову вере или стварање теократских држава.

Сајед Ахмад из Рае Барелија у Индији, учењак и верски лидер кога су Британци без оклевања и сумње прогласили за вехабита после његовог боравка у Меки 1823. године, створио је "Покрет џихада", освојивиши чак и град Пешавар (1830) и успостављајући неку врсту свог халифата. Неркез Смаилагић с правом указује да је вехабитски покрет до данас остао "врело немира" на Индијском потконтиненту. Приликом боравка Саједа Ахмада у Меки вехабитске идеје у Хиџазу нису биле дозвољене. Тадашње Османлијске власти жестоко су прогањале све вехабитске следбенике.

Борба Саједа Ахмада против Британаца у Индији, као и борба Алжирца Мухамеда ибн Али Сенусија, показују како се неки реформистички исламски покрети, када су суочени са спољном претњом, окрећу првенствено против спољног непријатеља. Вехабитски покрет на Арабијском полуострву се, условно речено, суочио са сличном претњом, с тим што су његови спољни непријатељи били такође муслимани, Турци Османлије, под чијом се окупацијом арапски свет налазио од 1517. године.

Фазлур Рахман у свом делу "Дух ислама" сматра да се вехабизам није никада суочио са спољашњом претњом као покрети у Индији, што није тачно или је тек делимично тачно. Вехабизам се већ од првих дана свог настанка испољио и као политички покрет, као покрет за еманципацију Арапа од турске власти, што су и сами Османлијски Турци добро увиђали. Процес све снажнијег истицања арапског идентитета и јачање захтева за политичке реформе и ослобођење трајао је дуже од једног века и испољавао се у два вида: у захтевима за враћање на "чисти", изворни ислам, и у арапском национализму, који ће ојачати средином 20. века.

Вехабитски утицај и активистичко опредељење видљиви су и у учењу Хаџи Шеријат Алаха из Бенгала, као и у идејама улеме из теолошког образовног центра у индијском граду Деобанду који су средином 19. века основали синови и ученици Шаха Валијулаха из 18. века. Оба покрета су се залагала за борбу против Британаца. Као следебеници ханефитске верско-правне школе и матуридске теолошке школе, Деобанди су инсистирали на томе да се традиционалне исламске вредности могу бранити и ширити што ширим образовањем исламских теолога. За разлику од Деобандија, који су представљали "умереније" заговорнике традиционалног ислама, покрет "Гаир Мукалида" ("Ахл ул Хадис" – "Људи традиције") је био далеко радикалнији у својим опредељењима – теоријски је чак био радикалнији и од вехабита, при чему су вехабити неспосредно утицали на овај покрет у свим његовим фазама.

Утицаји идеја Мухамеда ибн Абдел Вехаба осетили су се почетком 20. века и у целој Средњој Азији, чак и у муслиманској заједници у Кини – покрет "Јехваније". У Африци, џихадски покрети у Нигерији и Судану у 19. веку, прокламујући циљеве очишћења и обнове вере и успостављање теократске државе, по много чему су наликовали вехабизму. Реч је о Фуланијском покрету халифе Фулани Осман дан Фодија у Сокоту у Нигерији и Махдистичком покрету Мухамеда Ахмада у Судану, који се прогласио за Махдија – "Очекиваног спасиоца", "Праведно вођеног".

Поменути примери потврђују чињеницу да "нема дословно ниједног дела муслиманског света у којем се није осетило делање неког значајног покрета за обнову вере и реформе... у смислу наставка вехабитске традиције апсолутистичке обнове вере". Ако се има у виду данашња ситуација у исламском свету, може се закључити да сви наведени региони остају упоришта исламског фундаментализма.

Наставак фељтона «Вехабије, између истине и предрасуда», потражите од суботе, 27.октобра у штампаном издању «Политике».