И БОГАТИ ПЛАЧУ

Да ли је тенисер Новак Ђоковић бренд Србије? Да ли он рекламира воду коју пуни и продаје фирма Мирослава Мишковића? Да ли је потпредседница Тениског савеза Србије – Милка Форцан? Потврдан је одговор на сва три питања. Сад се само чека да неки представник раздражене јавности из тога извуче велике закључке и посведочи о стању духа – успех се не опрашта.

Колико схватам вести, Милка Форцан се повукла после исказаног мишљења републичког Одбора за решавање о сукобу интереса по коме је неспојиво да у Савету за промоцију Србије буде потпредседница "Делте", зато што је то приватна фирма, а Савет је владино тело.

Толико о Милки Форцан, односно о теми која би мало кога занимала да прави циљ акције против потпредседнице није председник и власник "Делте" – Мирослав Мишковић. Иначе је већинско мишљење да је то брендирање Србије нека Алајбегова слама, посао за доконе, измишљотина злурадих који не верују да је Србија до Токија, а да је довољно говорити српски па да те цео свет разуме.

Пажњу ми је, у ствари, привукло образложење законских одредби на које се позива Одбор. Пошто су утврдили да је положај председника Савета функционерски положај, из Одбора нас упућују на закон који каже да "функционер не сме бити директор, заменик и помоћник директора, нити члан управног или надзорног одбора у привредним субјектима у којима нема државног капитала".

Машала, оно што је дозвољено Јову није дозвољено волу, па да је за председника Савета предложен директор било ког државног монопола, а има их онолико, не би било проблема.

Не делим екстремно мишљење неких аналитичара да је цела прича око Мишковићевог још недоказаног монопола у трговини оживљена ових дана да би престали да причамо и пишемо о оној лутријској деоби трећине националног богатства између партнера у влади. Али, има ту нешто... Као да се заборавља начин на који се политичка елита обезбедила управљањем над великим парама и великим бројем људи, а истовремено блокира спознајне процесе о штети од таквих монопола и могућност да се израчуна колико због тога народ страда.

Алава страначка елита поделила је све што вреди, па и оно на шта, судећи по закону, није имала права. Тако је Републичка заједница здравствене заштите (РЗЗЗ) припала Тадићевим демократама, мада та "фирма", важна са становишта утицаја на друштвене процесе, не припада држави, односно није јавно предузеће. Управни одбор се формира делегирањем чланова из заједница осигураника, а директор бира на конкурсу а не коалиционим договором. Барем, по закону. Пошто у РЗЗЗ има пара и утицаја, закон је мало натегнут у страначку корист, док, рецимо, у случају Завода за тржиште рада, који је у истом правном статусу као и РЗЗЗ, то није примењено – пара нема, а на врату партијских елита нашло би се милион незапослених и одговорност за њих.

Тако долазимо до праве приче о правој "првој" и "другој" Србији. Једну од друге не раздвајају идеолошке баријере, већ приступ новцу и моћи, а видимо да оне на "државној сиси" закони протежирају у сваком погледу, па чак и у експертским пословима какав је посао у Савету за промоцију Србије. Да је, наиме, госпођа Форцан, потпредседница НИС-а, апсолутног монополисте на тржишту, не би било проблема да брендира Србију и, евентуално, уграђује корпорацијске интересе у тај посао.

Круг се затвара, а у њему није "плава звезда" већ јасна порука да је страначки живот једина озбиљна производња и трговина, да се тако најлакше обезбеђује утицај и – новац. Не бих трагао за бољим доказима од очигледног – нема тог политичара који се није обогатио, према рангу и статусу, па се зато ваљда онима који имају пара не препоручује да се баве политиком. Питајте о томе нешто Богољуба Карића, ма шта мислили о његовим парама и његовој политици. Овдашња власт мало "пусти крв" неком ко има пара и то из два белодана разлога: прво, да им покажу да не трпе конкуренцију и да ће монопол на политику, као сигурни извор пара и моћи, да чувају до последњег бирача и, друго, зато што до у танчине познају менталитет осиротелог народа коме је једна од омиљених серија била она "сапуница" чији је наслов у наслову овог текста.