Ни крив ни дужан увек за све крив

Драги суграђани, користим ову прилику да обзнаним да ће у време писања сваке следећег „Београдске недеље” бити обустављен трамвајски саобраћај у правцу Славије, јер од сада планирам да стварам седећи на шинама, умотан у вунено ћебенце, са све омиљеном играчком из детињства у крилу...

Не, не, не, нисам поблесавио, нити ме нарочито инспирише хладан челик, већ само користим своје уставно право на штрајк, илити, јавну манифестацију личног незадовољства израженог кроз ненасилну блокаду трамвајског саобраћај на линијама 2, 7, 9...

О чему ја то?! Па, о произвољном тумачењу демократије које вели да имам право да се самоорганизујем и загорчам живот двомилионском граду, јер ми тренутно нису све овце на броју?!

Још нисам довољно јасан?! Ево, рецимо, разочаран сам третманом Абориџина у аустралијском друштву и очекујем од наше владе, Скупштине града, ГСП-а и нуклеарног института у Винчи да што хитније реше тај проблем?! Успут, замолио бих полицију да ме сматра „критичном масом” јер сам спреман и да обгрлим бандеру уколико покушају да ме склоне с улице!

Глупост?! А, не! И због бесмисленијих ствари бивао је Београд под блокадом, па може на та два-три сата недељно да се солидарише и са аустралијским староседеоцима... Ако је већ постала пракса да се и због лоше женине кухиње паралише град, немојмо правити изузетке!

Разуме се, кад завршим с писањем крећем у протестну шетњу главним градским улицама, изводећи истовремено и абориџински свадбени плес. Нажалост, због малобројности нећу бити у стању да блокирам све градске мостове, али сам спреман да пристојно платим ономе ко би се у моје име прихватио лежања насред „Газеле” и „Бранковог”...

Шалу на страну, верујте, поштујем свачију муку али нико више изгледа не поштује нашу. Безмало да више не прође дан а да неки невољници не зауставе град, мислећи да ће решити своје муке узму ли престоницу за таоца.

Постала је казна живети у Београду, који је ни крив ни дужан увек за све крив и дужан...

Знате, искрено говорећи, када је човек принуђен да од посла до куће путује сат и више времена, малко изгуби разумевање за патњу оних због којих ће на ручак стићи у време вечере...

Да је то шта спорадично па хајде да отрпимо, али већ је постала календарска појава, ко месечеве мене, мајку му – од произвођача сезонског воћа и поврћа, преко стечајаца све до бораца против империјализма и капитализма, свако има своје омиљено годишње доба када најбоље рађа пред Немањином 9-11, Старог двора...

Па, када се још поврх свега заломе и оне строге државничке колоне, кукала нам мајка, зло и наопако! Прва, друга, лер...

– Шта је сад, малинари?!

– Ма, јок, Чеси, чека се да прође делегација!

После двадесет минута опет прва, друга, лер, следећа раскрсница.

– Чеси, а?

– Не, Словаци, сад ће они...

Још двадесет минута касније, још једна раскрсница даље.

– Словаци, је л’ те?

– Ма какви Словаци, Пољаци, само што нису...

Већ сат и нешто од малинара, а тек километар даље.

– Ово мора да су Бугари, је л’ тако?!

– Какви вас Бугари спопали, они ће тек следеће недеље! „Караџићевци”, море, кренули у шетњу... Пожурите, сад ће „фашисти”, антифашисти, анти-анти фашисти, ови што су за Европску унију, они што су против ње, па Жене у црном, мушкарци у плавом, деца у розем, сакупљачи шумских јагода...

И онда, кад коначно стигнете кући, кључ у браву али врата неће да се отворе?..

– Шта је сад па ово, бога му пољубим?!

– Легло дете, протестује против грашка и карфиола, неће да устане, каже учили их у вртићу да имају право на штрајк... Док разматрам његове захтеве, ’ајде се ти још мало возикај лифтом, искористи док га комшија не заглави на међуспрату, у знак протеста због доласка таште у госте...