Биће горе

Изгледа да неће бити времена за транзицију: Барак Обама, за разлику од својих претходника, неће моћи себи да приушти да се два и по месеца натенане припрема за преузимање једног од најважнијих послова на планети, управљање њеном најмоћнијом нацијом. Прилике су, једноставно, такве, да би остављање кормила само у рукама одлазећег председника прилично отежало посао долазећем, поготово ако се обојица буду претварали да је ситуација под контролом. Обама ће изгледа морати да повуче изјаву да „Америка у сваком моменту има само једног шефа државе”.

Овај тек изабран, али још не и инаугурисан, проценио је, судећи по извештајима из Вашингтона, да би чекање на званично преузимање дужности био „штетан луксуз”, па се практично од првог дана у новој улози посветио главном: економији. Формирао је свој економски тим, са очигледном амбицијом да од одлазеће администрације пре формалног рока неформално преузме тешку мисију заустављања све очигледније и све теже рецесије. А сваки новосаопштени податак указује да ће она бити једна од највећих ове генерације, са суморним прогнозама да ће бити горе него што се првобитно предвиђало.

ПОЛА МИЛИОНА АМЕРИКАНАЦА ОСТАЛО ЈЕ БЕЗ ПОСЛА само у последња два месеца. У овој години, њих укупно 1,2 милиона. Стопа незапослености достигла је 14-годишњи рекорд.

Криза можда нигде није сликовитија него у сектору који је донедавно био симбол америчке индустријске моћи – у Детроиту. Џенерал моторс, Форд и Крајслер, „велика тројка”, затражила је од државе 50 милијарди долара да би преживела финансијску кризу. Они иначе последњих година редовно књиже губитке у милијардама, али изгледа да је дошло до грла. У трећем кварталу, Џенерал моторс је изгубио 4,2 милијарде, а Форд 2,9 милијарди долара.

После тржишта некретнина, финансијска криза је највећу пустош оставила у ауто-салонима. Само у октобру њихов промет је опао за 30 одсто. Ако се зна да аутомобилска индустрија и њене пратиље у Америци обезбеђују око 4,5 милиона радних места, онда тежина проблема постаје разумљивија. А ако се упореди оно што је било некад са приликама у Детроиту данас, онда је слика још суморнија.

Само пре две деценије, „велика тројка” је опскрбљивала три четвртине домаћег тржишта, а данас мање од половине. Некад су Американци куповали 17 милиона нових аутомобила годишње, а ове године ће пазарити само 10,5 милиона. Колико 1990, просечна старост четвороточкаша на америчким друмовима била је око четири године, а данас је тај просек 9,3. Криза није добар амбијент ни за једну љубав, па ни ону према аутомобилима.

АМЕРИЧКЕ НЕВОЉЕ СУ СТВАРНЕ, али нису повод за радовање оних којима се највећа светска сила можда због нечег замерила. Јер, криза није, нити може да остане само америчка. Та маца неизбежно дође на свачија вратанца. Узмимо, на пример, наше суседе Мађаре. Мислили смо да су они узорни ђаци транзиције из социјализма у капитализам, положили су и пријемни за улазак у Европску унију, привукли звучне брендове инвеститора...

Али и ова врста диплома може да се покаже као неквалитетна и стечена комбинацијом ђачке довитљивости и професорске попустљивости. Тек, већ први удар финансијског вртлога са Волстрита срушио је привид економске стабилности нашег суседа, принудивши ЕУ (исплати се бити члан те породице) и ММФ да пошаљу финансијску хитну помоћ и носила од 25 милијарди евра.

Ни и у овом случају не треба се радовати болести комшијске краве, јер од ње веома брзо може да се разболи и наша. Довољно је погледати на симптоме код суседа: задуживали су се на велико, а онда готово преко ноћи изгубили поверење улагача који су почели да на велико износе своје паре уложене на локалним берзама. Форинта је због тога нагло изгубила на вредности, а Мађари, који су постсоцијалистички просперитет: станове, аутомобиле, кућне апарате и слично прибавили кредитима са девизном клаузулом, нашли су се у ситуацији да не могу да их отплаћују. Звучи, нажалост, и сувише познато и, што је још горе, веома упозоравајуће

ВРАТИМО СЕ ОБАМИ, као догађају дана, недеље, месеца и године. Америка је, најзад, успела да прескочи расну баријеру и изабере првог црног председника, што је немачком „Шпиглу” био повод да постави интригантно питање: у којој европској земљи би шеф државе могао да постане лидер из етничке мањине?

После детаљне анализе, закључак је да ће у Европи проћи још доста времена пре него што тако нешто постане могуће. Има, истина, помака: у Немачкој је недавно један политичар турског порекла (и имена) постао ко-лидер Зелене странке, француски председник Саркози је у свој кабинет именовао три (млађа) министра чији су преци из француских афричких колонија, један етнички Мароканац је недавно изабран за градоначелника Ротердама...

И то је, мање-више, све. У Немачкој је скоро 20 одсто становника страног или делимично страног порекла, али те мањине у Бундестагу који има 614 места, имају само 10 представника. У Британији, етничке мањине чине осам одсто свих грађана, али је у парламенту, са 646 места, само 15 њихових посланика. У истраживањима чак 80 одсто Француза изјављује да је спремна за црног председника, али тек сваки други сматра да за тако нешто постоје реални изгледи. „Само у Америци” није значи само отрцани клише – Америка, вољена или невољена, ипак има неке оригинале које вреди копирати.