Biće gore

Izgleda da neće biti vremena za tranziciju: Barak Obama, za razliku od svojih prethodnika, neće moći sebi da priušti da se dva i po meseca natenane priprema za preuzimanje jednog od najvažnijih poslova na planeti, upravljanje njenom najmoćnijom nacijom. Prilike su, jednostavno, takve, da bi ostavljanje kormila samo u rukama odlazećeg predsednika prilično otežalo posao dolazećem, pogotovo ako se obojica budu pretvarali da je situacija pod kontrolom. Obama će izgleda morati da povuče izjavu da „Amerika u svakom momentu ima samo jednog šefa države”.

Ovaj tek izabran, ali još ne i inaugurisan, procenio je, sudeći po izveštajima iz Vašingtona, da bi čekanje na zvanično preuzimanje dužnosti bio „štetan luksuz”, pa se praktično od prvog dana u novoj ulozi posvetio glavnom: ekonomiji. Formirao je svoj ekonomski tim, sa očiglednom ambicijom da od odlazeće administracije pre formalnog roka neformalno preuzme tešku misiju zaustavljanja sve očiglednije i sve teže recesije. A svaki novosaopšteni podatak ukazuje da će ona biti jedna od najvećih ove generacije, sa sumornim prognozama da će biti gore nego što se prvobitno predviđalo.

POLA MILIONA AMERIKANACA OSTALO JE BEZ POSLA samo u poslednja dva meseca. U ovoj godini, njih ukupno 1,2 miliona. Stopa nezaposlenosti dostigla je 14-godišnji rekord.

Kriza možda nigde nije slikovitija nego u sektoru koji je donedavno bio simbol američke industrijske moći – u Detroitu. Dženeral motors, Ford i Krajsler, „velika trojka”, zatražila je od države 50 milijardi dolara da bi preživela finansijsku krizu. Oni inače poslednjih godina redovno knjiže gubitke u milijardama, ali izgleda da je došlo do grla. U trećem kvartalu, Dženeral motors je izgubio 4,2 milijarde, a Ford 2,9 milijardi dolara.

Posle tržišta nekretnina, finansijska kriza je najveću pustoš ostavila u auto-salonima. Samo u oktobru njihov promet je opao za 30 odsto. Ako se zna da automobilska industrija i njene pratilje u Americi obezbeđuju oko 4,5 miliona radnih mesta, onda težina problema postaje razumljivija. A ako se uporedi ono što je bilo nekad sa prilikama u Detroitu danas, onda je slika još sumornija.

Samo pre dve decenije, „velika trojka” je opskrbljivala tri četvrtine domaćeg tržišta, a danas manje od polovine. Nekad su Amerikanci kupovali 17 miliona novih automobila godišnje, a ove godine će pazariti samo 10,5 miliona. Koliko 1990, prosečna starost četvorotočkaša na američkim drumovima bila je oko četiri godine, a danas je taj prosek 9,3. Kriza nije dobar ambijent ni za jednu ljubav, pa ni onu prema automobilima.

AMERIČKE NEVOLjE SU STVARNE, ali nisu povod za radovanje onih kojima se najveća svetska sila možda zbog nečeg zamerila. Jer, kriza nije, niti može da ostane samo američka. Ta maca neizbežno dođe na svačija vratanca. Uzmimo, na primer, naše susede Mađare. Mislili smo da su oni uzorni đaci tranzicije iz socijalizma u kapitalizam, položili su i prijemni za ulazak u Evropsku uniju, privukli zvučne brendove investitora...

Ali i ova vrsta diploma može da se pokaže kao nekvalitetna i stečena kombinacijom đačke dovitljivosti i profesorske popustljivosti. Tek, već prvi udar finansijskog vrtloga sa Volstrita srušio je privid ekonomske stabilnosti našeg suseda, prinudivši EU (isplati se biti član te porodice) i MMF da pošalju finansijsku hitnu pomoć i nosila od 25 milijardi evra.

Ni i u ovom slučaju ne treba se radovati bolesti komšijske krave, jer od nje veoma brzo može da se razboli i naša. Dovoljno je pogledati na simptome kod suseda: zaduživali su se na veliko, a onda gotovo preko noći izgubili poverenje ulagača koji su počeli da na veliko iznose svoje pare uložene na lokalnim berzama. Forinta je zbog toga naglo izgubila na vrednosti, a Mađari, koji su postsocijalistički prosperitet: stanove, automobile, kućne aparate i slično pribavili kreditima sa deviznom klauzulom, našli su se u situaciji da ne mogu da ih otplaćuju. Zvuči, nažalost, i suviše poznato i, što je još gore, veoma upozoravajuće

VRATIMO SE OBAMI, kao događaju dana, nedelje, meseca i godine. Amerika je, najzad, uspela da preskoči rasnu barijeru i izabere prvog crnog predsednika, što je nemačkom „Špiglu” bio povod da postavi intrigantno pitanje: u kojoj evropskoj zemlji bi šef države mogao da postane lider iz etničke manjine?

Posle detaljne analize, zaključak je da će u Evropi proći još dosta vremena pre nego što tako nešto postane moguće. Ima, istina, pomaka: u Nemačkoj je nedavno jedan političar turskog porekla (i imena) postao ko-lider Zelene stranke, francuski predsednik Sarkozi je u svoj kabinet imenovao tri (mlađa) ministra čiji su preci iz francuskih afričkih kolonija, jedan etnički Marokanac je nedavno izabran za gradonačelnika Roterdama...

I to je, manje-više, sve. U Nemačkoj je skoro 20 odsto stanovnika stranog ili delimično stranog porekla, ali te manjine u Bundestagu koji ima 614 mesta, imaju samo 10 predstavnika. U Britaniji, etničke manjine čine osam odsto svih građana, ali je u parlamentu, sa 646 mesta, samo 15 njihovih poslanika. U istraživanjima čak 80 odsto Francuza izjavljuje da je spremna za crnog predsednika, ali tek svaki drugi smatra da za tako nešto postoje realni izgledi. „Samo u Americi” nije znači samo otrcani kliše – Amerika, voljena ili nevoljena, ipak ima neke originale koje vredi kopirati.