БАЛКАНСКА ИЛИЦА

Духовити цртач из хрватске полиције направио је идеалног фото-робота убице Иве Пуканића: не личи ни на кога. Таква ликовна оригиналност само привидно је водила брзом расплету, који већ данима у Загребу производи својеврсни мафијашки шовинизам: убица је Србин, српско подземље омета хрватски пут у ЕУ.

То је само једна назнака да за српски убилачки синдикат границе одавно не постоје, ако су уопште и постојале. Мада „случај Пуканић” даје велики број поузданих кандидата за наручиоца посла. И ту престаје да буде важна било која национална особеност. Коришћење српског стереотипа у хрватском хаосу једва је могло да опстане пред навалом урбаног насиља и ликвидацијом адвокатице Ходак. Ови „наши” бар нису убијали жене као капиталне мете, нису дирали фамилије.

Свака верзија која је била у оптицају – и у штампи и у тиску – може се образлагати и оспоравати. Све што је невероватно могло би бити истинито. Али, скоро нико загребачку бомбашку аферу није прогласио само нападом на слободу медија и сиромашних новинара. То је, изгледа, нешто сасвим друго.

Шта год било, балканске полиције се баве егзекуторима и последицама. Све њихове акције су спектакуларне и могле би се разумети и као модел за смиривање узнемирене јавности. Већ деценијама глава на Балкану може бити још јефтинија од метка. Равнодушност према урбаним ликвидацијама постала је општа. Многи ситни криминалци, који су се тек појавили као чврсти момци, убијени су и брзо заборављени. Само су нека смакнућа била и остала легендарна. Сви јунаци филма „Видимо се у читуљи”, осим једног, одавно су мртви.

У Београду су убијени: премијер, министар одбране, заменик министра полиције, директор ЈАТ-а. Познати новинари, контроверзни бизнисмени, политички функционери, непознати дилери. Више од осам стотина убистава из деведесетих остало је неразјашњено.

Шта је на Балкану мафијашко убиство а шта политички атентат, некада је тешко раздвојити. Сасвим је мало „чистих случајева” у којима не остају дилеме. Таман толико је мучно одвојити профитну политичку делатност од сиве зоне која води непосредно у подземље. Кад год се догоди важна ликвидација или атентат, јавност постаје власник бизарних, дотле непознатих детаља. Али сазнања од највећег значаја остају у сенци, можда и заувек.

Српско правосуђе још нема добар модел за одлуку хоће ли се бавити политичком позадином убиства Зорана Ђинђића. Мада је такав корак бар једном стидљиво наговештен, као и неке ревизије истраге, као и многе сумње и мистерије које се на нивоу „отуђених центара моћи” чувају као свете архивске тајне.

Ни у овом случају, најважнијем за мрачну атентаторску историју Србије, као ни за било који „нижег ранга”, нисмо се макли даље од извршиоца. Ко је наручио убиство Зорана Ђинђића и нашао за тај посао људе готове да о лицу свога газде – послодавца ћуте и за свих 40 година робије? То може да учини само велики страх који ће у робијашкој покорности држати створења спремна да убију било кога, без гриже савести.

Зато нам остају само хипотезе о могућим планетарним заверама, идеје о посредном државном удару, освети „антихашког лобија”. Или самоуништавајућем мазохизму неискусне демократске гарнитуре која је за своје безбедносне асистенте неопрезно узела искусне убице из система који је управо рушила.

Све наведене претпоставке имају само једну, али кључну ману која би могла да се сведе на утопију о „самоходној завери”. У њој изостаје било какав атентаторски ум. Него се све одвија „спонтано” због незадовољства, без артикулисаног политичког циља. Дакле, организација убиства савршена, политичка експлоатација катастрофална и то за било кога у тој модерној српској трагедији.

Нема добрих знакова да смо се од ње потпуно повратили. Уважени професор криминалистике рекао ми је недавно да сви разлози за спокој престају пред сумњом да бар двадесетак плаћених убица слободно хода Београдом. Па кад се укаже посао...

Понегде се актуелне ликвидације у Загребу образлажу наводним феноменом мечке која је утекла од нас па „заиграла и пред њиховом кућом!” То јесте гротескна и невесела метафора–басна, мада она нема везе са стварношћу. Читав Балкан је још идеално место за убилачке експерименте разних врста. Наручиоци ликвидација свакако су склони да игноришу све границе, посебно државне. Нема разлога да Загреб своје покоље на асфалту оправдава „српским синдромом”, нити да се ми овде веселимо мечки која је напустила Теразије и игра на Тргу бана Јелачића.

Дакле, ко је наручио убиство премијера Ђинђића и новинара Славка Ћурувије, Даде Вујасиновић и Милана Пантића?

Нема одговора! Тамо где одговор постоји, сигурно има и опасних разлога да се ћути.