Морални хазард

У објашњавању узрока слома финансијског тржишта у Америци, чије последице још нико с прецизношћу не може ни да наслути, излегла се, између осталог и синтагма – „морални хазард”. За њено разумевање не треба речник страних израза и појмова. Објаснили су је својим (не)чињењем сами протагонисти с оне стране океана, а онда невидљивим везама проследили Европи. Сада се тресе цела планета, па и ми.

И шта би могао да буде тај „морални хазард”?

У свету финансија се разуме као подстицање банака и других финансијских организација да преузимају изузетно велике ризике у кредитирању или инвестицијама, све у циљу да се остваре високи профити. Наоко, све у реду. Зар то и није циљ сваке, поготово либералне економије. И то донекле може да објасни појам „хазарда”, али где је ту „морал”? Управо у чињеници да ће држава „да залегне” иза свега што се догоди ако крене по злу. И кренуло је.

Док су се у Америци убирали вртоглаво високи профити, а хипотекарна пирамида увећавала се неслућеном брзином, све је било како либерални Бог заповеда. Обични људи су за свега неколико месеци постајали прави богаташи. Али, балон је пукао. Стала је продаја, а цене некретнина се суновратиле.

И шта се догодило? Држава Америка је, али тек после силних мука у оба представничка дома, једва изборила почетних 700 милијарди долара, а Европа се испрсила обећањем од чак две хиљаде милијарди евра за евентуалну санацију финансијских штета. Немачка је, у дане једног викенда у октобру, потпуно неуобичајено за ту државу, донела одлуку да ће стати иза сваког штедног улога без обзира на суму – 100 одсто.

Ни ми се нисмо могли оглушити на такав развој догађаја, поготово када се приметило да штедише почињу масовније да долазе на шалтере банака и да подижу новац. Влада је обећала да ће са три хиљаде, колико је било, гарантовати сваки штедни улог до 50.000 евра. Обећала, али пропис још није донела. Међутим, то у овом часу, за ову причу, није од пресудне важности.

У чему је сад ту „морални хазард”? Зар држава не чини сасвим разумну ствар да заштити новац својих грађана у случају слома финансијског тржишта и појединих банака. Управо ту – у улози државе.

Банке ће улагати, продавати, обртати, углавном, туђе паре, али ако се негде заиграју или недовољно процене ризик – ту је држава. Банке ће присвајати профит и давати га својим власницима док им буде ишло добро, али када се упадне у невољу – рачун држави, односно њеним пореским обвезницима.

Реч је о класичном „перверзном” понашању банака и финансијских институција, рече једном приликом професор банкарства на београдском Економском факултету др Ђорђе Ђукић. На једној страни имамо потпуну приватизацију профита и екстрапрофита, а на другој – социјализацију губитака. Уз амнестирање банака и свеколиког света финансија од сваке одговорности за пословне и друге промашаје. И све то уз благослов државе.

Из таквог неприродног брака не може ништа добро да се роди. Ваљда је то сазнање довољан разлог што готово сви светски државни, али и финансијски апостоли последњих месеци грчевито траже решење за смањење „моралног хазарда”, али како се чини – у још већој улози државе, па се због тога већ може говорити и о својеврсном „хазарду морала”. Наравно – на штету недужних.