Moralni hazard

U objašnjavanju uzroka sloma finansijskog tržišta u Americi, čije posledice još niko s preciznošću ne može ni da nasluti, izlegla se, između ostalog i sintagma – „moralni hazard”. Za njeno razumevanje ne treba rečnik stranih izraza i pojmova. Objasnili su je svojim (ne)činjenjem sami protagonisti s one strane okeana, a onda nevidljivim vezama prosledili Evropi. Sada se trese cela planeta, pa i mi.

I šta bi mogao da bude taj „moralni hazard”?

U svetu finansija se razume kao podsticanje banaka i drugih finansijskih organizacija da preuzimaju izuzetno velike rizike u kreditiranju ili investicijama, sve u cilju da se ostvare visoki profiti. Naoko, sve u redu. Zar to i nije cilj svake, pogotovo liberalne ekonomije. I to donekle može da objasni pojam „hazarda”, ali gde je tu „moral”? Upravo u činjenici da će država „da zalegne” iza svega što se dogodi ako krene po zlu. I krenulo je.

Dok su se u Americi ubirali vrtoglavo visoki profiti, a hipotekarna piramida uvećavala se neslućenom brzinom, sve je bilo kako liberalni Bog zapoveda. Obični ljudi su za svega nekoliko meseci postajali pravi bogataši. Ali, balon je pukao. Stala je prodaja, a cene nekretnina se sunovratile.

I šta se dogodilo? Država Amerika je, ali tek posle silnih muka u oba predstavnička doma, jedva izborila početnih 700 milijardi dolara, a Evropa se isprsila obećanjem od čak dve hiljade milijardi evra za eventualnu sanaciju finansijskih šteta. Nemačka je, u dane jednog vikenda u oktobru, potpuno neuobičajeno za tu državu, donela odluku da će stati iza svakog štednog uloga bez obzira na sumu – 100 odsto.

Ni mi se nismo mogli oglušiti na takav razvoj događaja, pogotovo kada se primetilo da štediše počinju masovnije da dolaze na šaltere banaka i da podižu novac. Vlada je obećala da će sa tri hiljade, koliko je bilo, garantovati svaki štedni ulog do 50.000 evra. Obećala, ali propis još nije donela. Međutim, to u ovom času, za ovu priču, nije od presudne važnosti.

U čemu je sad tu „moralni hazard”? Zar država ne čini sasvim razumnu stvar da zaštiti novac svojih građana u slučaju sloma finansijskog tržišta i pojedinih banaka. Upravo tu – u ulozi države.

Banke će ulagati, prodavati, obrtati, uglavnom, tuđe pare, ali ako se negde zaigraju ili nedovoljno procene rizik – tu je država. Banke će prisvajati profit i davati ga svojim vlasnicima dok im bude išlo dobro, ali kada se upadne u nevolju – račun državi, odnosno njenim poreskim obveznicima.

Reč je o klasičnom „perverznom” ponašanju banaka i finansijskih institucija, reče jednom prilikom profesor bankarstva na beogradskom Ekonomskom fakultetu dr Đorđe Đukić. Na jednoj strani imamo potpunu privatizaciju profita i ekstraprofita, a na drugoj – socijalizaciju gubitaka. Uz amnestiranje banaka i svekolikog sveta finansija od svake odgovornosti za poslovne i druge promašaje. I sve to uz blagoslov države.

Iz takvog neprirodnog braka ne može ništa dobro da se rodi. Valjda je to saznanje dovoljan razlog što gotovo svi svetski državni, ali i finansijski apostoli poslednjih meseci grčevito traže rešenje za smanjenje „moralnog hazarda”, ali kako se čini – u još većoj ulozi države, pa se zbog toga već može govoriti i o svojevrsnom „hazardu morala”. Naravno – na štetu nedužnih.