Одлазак Едне О’Брајен

После дуже болести преминула је награђивана ирска књижевница Една О`Брајен (1930–2024), ауторка која је у свом богатом опусу истраживала лепоте и тешкоће, контрадикторности живота жена, њихово место у свету мушкараца, њихове наде и разочарања, кроз прозу у чијој се атмосфери може препознати наслеђе Џојсових „Даблинаца”. Една О’Брајен сматрана је Солжењицином Ирске, јер је имала храбрости да у свој каријери, дужој од пола века, пише о свим проблемима ирског друштва, а о томе је лично посведочио и ирски председник Мајкл Д. Хигинс.

Поред приповедне прозе, писала је драме и есеје, код нас је њену збирку прича „Свеци и грешници”, овенчану Међународном наградом за причу „Френк О’Конор”, објавила Агора. Њене приповести тематизују сиромаштво, хипокризију руралног живота, ограничења која, нарочито женама, намеће конзервативна католичка средина; модерност и традицију, абортус, сугурност дома и бег у слободу, алкохолизам и осећање егистенцијалне несигурности.

Њена прва књига „Провинцијалке” из 1960. године, била је део истоимене трилогије, уз романе „Усамљена девојка”, из 1962. године, и „Девојке у срећној брачној луци”, из 1964. године. Ова трилогија била је у Ирској забрањена, чак и јавно спаљивана, због приказивања сексуалног живота ликова, али била је поштована у иностранству. Фејбер, издавач Едне О’Брајен, приметио је да је она унела револуционарне промене у ирску књижевност, стављајући у фокус животе жена и сложеност људског постојања, у прози  што одише независношћу и светлошћу и која је утицала на многе млађе ауторе.

„Пркосна и храбра духом, Една је стално тежила новим уметничким основама, истинитом писању, из дубоке осећајности. Виталност њене прозе одражавала је њен животни полет; била је сјајно друштво, љубазна, великодушна, несташна. Била нам је драг пријатељ и много нам недостаје. Фејберова је велика привилегија што је објављивао њене књиге, а њено одважно и бриљантно дело наставља свој живот”, речи су Едниног издавача, како их преноси „Гардијан”.

И њено дело „Свеци и грешници” приказује чулни и унутарњи свет јунака, пуних живота, што се због својих страсних природа могу сматрати грешницима, али због начина на које се суочавају са истином, они могу бити и свеци...

„Чула сам их како причају о женама – о томе колико их воле, колико их идеализују – чула сам како распредају о њиховим вратовима, о нагибу њихових рамена, о њиховим стражњицама, чланцима... све је звучало врло дистанцирано... готово клинички... отац није ни споменуо моју мајку, Алану, ни један једини пут. Истицали су како их одређена дела подсећају на тајне сусрете с одређеним женама, зато што је са грамофона ишла баш та музика у салону неке даме, или из неког баналнијег разлога, драга моја мајко... како си му само била одана (...)”, део је из једне од прича из књиге „Свеци и грешници”.

Међу њеним запаженијим књигама су и „Август је грешан месец”, „Место искона”, „Једва сам те познавала, Џони”, „Повратак”, „Крај реке”, „У шуми”. Добила је бројне награде за свој књижевни рад, укључујући признање Ирског ПЕН-а за животно дело, Улисову медаљу, а ирски председник Мајкл Д. Хигинс доделио јој је највише државно књижевно признање називајући је неустрашивим приповедачем истине, истичући да је дала глас различитим генерацијама ирских жена, имајући моралне одважности да се супротстави ирском друштву и дуго потискиваној реалности.

„Една О’Брајен пише најлепше приче на свету”, својевремено је изјавила Алис Манро, док је Филип Рот за њу рекао да је најнадаренија жена која је писала прозу на енглеском језику.

Една О’Брајен рођена је у Каунти Клеру 1930. године, као најмлађе дете у великој породици, уз оца који је био алкохоличар и коцкар у дуговима. Школовала се у самостану Милосрдних сестара, где се осећала спутано. Пошто је 1950. године добила диплому фармацеута, удала се за писца Ернеста Геблера, противно жељи своје породице, што је описала као бег од једне у другу врсту контроле. Када  се са супругом и два сина преселила у Лондон 1959. године, почела је да ради за издавачку кућу Хачинсон, која је убрзо ангажовала да напише роман. За три недеље завршила је „Провинцијалке”, пратећи своје јунакиње које маштају о љубави, од интерната до одласка у Даблин. Широм Ирске ова књига је изазвала пренераженост.

Касније је Една признала да је добијала претећа анонимна писма, док је неколико примерака књиге било спаљено испред једног парохијског дома у Лимерику, на захтев свештеника. Одмах је била забрањена, као и шест наредних дела Едне О’Брајен. Њен брак окончан је 1967. године, а њена проза временом само се развијала кроз ликове младе девојке коју је завео свештеник, жене која пролази кроз тежак развод, борећи се за старатељство над синовима. Очигледно је живот самохране мајке утицао на њену прозу, али је 2011. године изјавила да је имала огромну енергију да пише, уз кућне послове.

Њен роман „Црвене столичице“ из 2015. године, код нас објављен у издању куће Booka, описује ратног злочинца из балканских ратова деведесетих, који упознаје жену из једног ирског села, а многи су овај мушки лик довели у везу са Радованом Караџићем...