Чудесна моћ лековитог млаза

Бунар здравља, непресушни извор изузетно питке воде код Кикинде у оквиру православне црквице посвећене Огњеној Марији, једнако походе и побожни и безбожни, уверени у исцелитељску моћ воде која у њој извире.

Мит о чудесној моћи воде из малене црквице Водице живи вековима, подједнако дуго као и њен извор, чији млаз временом не утањује. „По божјој вољи је тако”, коментаришу посетиоци ове прелепе богомоље након што с напуњеним петолитарским пластичним балонима у рукама излазе из црквице.

Посвећена Светој Великомученици Марини, у народу познатој као Огњена Марија, смештена је средином 19. века дубоко у истоименом делу атара. Векови пролазе а, вера у легенду о исцелитељским својствима млаза из њеног бунара, све је јача.

Први црквени запис у којем се помиње овај православни храм потиче из 1837. године. У попису црквеног инвентара наводи се између осталог: „На простору званом Валов, где из брега вода сузи, налазе се дрвени крст и две иконе и колиба трском покривена.” Довољно јасна назнака да се ради о некаквом светилишту, али је непознаница да ли је извор условио подизање религијског објекта или је захваљујући црквици у народу искована легенда о лековитом млазу.

Вера у благотворно дејство воде која ту извире поткрепљена је усменим предањем које каже да је лековити извор случајно открио болешљиви пастир, који је застао крај извора под брежуљком да утоли жеђ, па потом загазио у воду. Оток на ногама убрзо је спласнуо, а бол у трену минуо. Осетио је олакшање, па наредних дана заређао с терапијом. Здравље му се нагло поправљало, а потом је неуморно, од јутра до мрака, јурио за овцама.

Садашње црквено здање, према списима СПЦ, подигнуто је 1865. године. На његовом јужном зиду одмах је уграђена плоча од црвеног камена, на којој је уклесана кратка порука: „Српска црквена општина Велика Кикинда – болесницима, 1865. г.” Деценију и по касније на бунар је монтирана класична ручна пумпа, каква је ту и данас. Крајем 19. века на корак од цркве подигнуто је архитектонски занимљиво склониште са улазом без врата и незастакљеним прозорима. Да болесни и немоћни, хватајући ред пред чесмом, ту, под кровом, коначе.

Долазе овде људи и из других градова и иностранства. Црквица свакодневно има госте. Походе је сви, не само побожни Срби православци, већ и римокатолици, а понајвише Мађари и припадници других вера. Свраћају и безбожни, и сви се обавезно умију, поквасе болна места на телу. Не одлазе празних руку. Пре поласка напуне флаше и бурад.

– Црквица на Водицама је свега три километра удаљена од града. Није далеко, а њена вода је питка и прави мелем. Ако не стигнемо раније, долазимо бар једном месечно – откривају нам грађани.

Цео црквени комплекс 1980. године стављен је под државну заштиту. Ово светилиште и својеврсно лечилиште 11 година касније озваничено је као историјско културно добро од посебног значаја.

Туристичка атракција

Црквица на Водицама могла би да буде још привлачнија за посетиоце, због чега у локалној самоуправи, у сарадњи са СПЦ, размишљају шта да учине како би била пријемчивија. Њен олтар красе две иконе чији је аутор Сандра Станковић. Платоом на заравни, до којег воде степенице, доминира камени крст из 19. века, који потврђује да је храм освештан. До њега се стиже лако и брзо када се на изласку из Кикинде, према Иђошу, одмах иза моста скрене улево, па продужи асфалтом око километар уз канал ДТД.