Обнова Украјине бољи посао од ратовања

„Украјина би могла да буде најбогатија држава у Европи. Тамо леже минерали и остале природне сировине вредне 10‒12 хиљада милијарди долара. Уколико би им помогли, стекли бисмо пословног партнера о каквом можемо само да сањамо”, изјавио је недавно Линдзи Грејем, амерички сенатор из Јужне Каролине. „То богатство критичних сировина морало би бити коришћено од стране Украјине и Запада, а не да падне у руке Владимира Путина или Кинеза”, закључио је.

Одавно је потврђено да обнова ратом опустошених територија доноси већу корист чак и од зараде коју омогућује производња и продаја свакојаког наоружања потрошеног на фронту. Најбољи пример за то могли смо да видимо кроз судбину некадашње Западне Немачке. А Украјина у којој оружје није утихнуло још од првих месеци 2022. друга је по величини држава у Европи и овде ће, када завлада мир, заиста имати шта да се ради. А радиће, превасходно – победник.

Сукоб у бившој совјетској републици тешко је поредити са онима вођеним у протеклим вековима на европском континенту. Муњевити развој технологије то не дозвољава. Јер, данас се под обновом не подразумева само рестаурација градова и комуникација или повратак расељеног становништва већ, превасходно, почетак коришћења и оних добара која су до сада била недоступна, управо због технолошких мањкавости. О томе говори сенатор Грејем, убеђен да сва светска блага, барем у извесној мери, обавезно припадају Америци.

Украјински рат тако показује своје право лице. Страдања стотина хиљада војника и цивила, са обе сукобљене стране, само је статистички податак. Оно што је скривено под земљом, а то се налази управо на територијама под борбом, самим Украјинцима не би донело срећу. За „оживљавање” свог тог блага потребна су страна улагања, а њих могу да обезбеде само „велики”. Пре свих САД, Русија и Кина. Потенцијална добит је довољан разлог за употребу пешадије, артиљерије и ваздухоплова. Па ко дуже издржи.

Амерички председнички кандидат Доналд Трамп тврди да ће уколико победи на предстојећим изборима, драму у земљи Володимира Зеленског решити у кратком року. Не зато што мисли да је Американцима доста ратовања, већ водећи се једноставном логиком по којој наставак сукоба само одлаже искоришћавање украјинског богатства. По њему, боље је понешто поделити са архипротивником Русијом, него све изгубити. Његови опоненти, водећи се превазиђеним схватањем о глобалној моћи САД, и даље „гланцају оружје”.

Да ли то значи да Украјинцима предстоји фаза тзв. неолиберализма, можда и најсуровијег облика капитализма. Јер све оно што су житељи ове европске земље стварали кроз векове постојања Царске Русије и потоњег Совјетског Савеза могло би сада да падне у руке богатих појединаца или међунационалних компанија спремних да контролишу све – од производног процеса и потрошње до личних живота обичних радника. Суседна Русија је кроз то прошла у периоду по распаду СССР-а али је успела да очува своје производне и природне капацитете. Украјини таква прилика тешко да ће бити пружена.

При томе владари у Кијеву немају много слободног простора. Држава коју воде претворена је у бојиште. Број становника је смањен за четвртину, производња једва успева да покрије дневне потребе, задуженост је огромна, просечна плата најнижа у Европи... Да би земља поново стала на сопствене ноге биће неопходна огромна улагања. Међународна заједница није више спремна да глуми хуманитарну организацију. Дакле, ствар ће морати у своје руке да преузму финансијски најмоћнији. Како рекосмо, амерички сенатор Линдзи Грејем сматра да је управо његова земља богом дана да Украјинцима врати „живот достојан човека”. Иако се његова држава по том питању није до сада доказала ни на једној тачки на земаљској кугли.

Можда је то разлог што рат још увек траје. САД немају ни војну ни финансијску снагу да га окончају онако како би њима ишло у прилог. Све озбиљније ослањање на Европу, па и најава изласка из украјинске приче и самог НАТО-а, јасно казују да су се у вашингтонским круговима и на Волстриту мало затрчали. Као и да нису озбиљно погледали на друге стране света, пре свих на Кину, Индију, арапске земље, па и саму Русију.

Управо стога остаје тврдња да ће рат у Украјини трајати док Американци у томе виде бар неку корист. У обнову опустошене земље неће моћи да уђу са оним еланом на који су рачунали давне 2014, као ни са евентуалним добитком. Испоставиће се, на крају, да ће боље проћи они који су све време стајали по страни мудрије размишљали и чекали свој тренутак да ступе на сцену. Како год било, обнова Украјине, као унапред распродате земље, биће посао који ће захтевати много усаглашавања будућих обновитеља. А самим грађанима како се заломи.