Размена која би могла да „промени свет”

Амерички председник Џозеф Бајден решио је да до краја истрчи трку у којој не учествује. Постизањем историјског договора с руским колегом Владимиром Путином о размени лица која су се по разним основама нашла по затворима на истоку и западу наше планете, учинио је неколико важних ствари: отклонио је (барем привремено) пажњу демократских бирача од републиканског изазивача Доналда Трампа, омогућио је својој наследници Камали Харис додатно време за припрему предизборних активности и, што је за њега можда и најважније, створио утисак да је бољи другар с Путином него што то Трамп воли да представља.

Наравно, све наведено у очима америчке јавности залепљене за екране својих телевизора тог 1. августа. Објективно, ни остатак света није остао равнодушан према дешавањима на аеродрому у Анкари и добродошлици коју су „повратници” доживели по повратку кућама. Ипак, рекло би се да је еуфорија понајвише била резервисана за шаролику публику са западне стране Атлантика. У Русији је цео догађај оцењен као – добро обављен посао.

Да ли се десио преокрет у односима две силе? Наравно да није, јер њихов сукоб и није директан. Води се на теренима далеким и од Вашингтона и од Москве, на којима и једна и друга страна имају, барем за сада, врло јасно изражене интересе. Медијски унапред наглашена имена размењених требало је, у ствари, да покрију ту „рупу” на релацији сукобљених сила и скрену пажњу са суморне свакодневице на терену.

Да се разумемо, нити је Бајден за тренутак помислио за Путина да је „добар момак”, нити се његов руски колега сажалио на године времешног председника државе која губи моћ. Било би то и наивно и непродуктивно. У политици међусобна љубав није баш јак адут. Уосталом, карте су у рукама и других играча, овај пут Кине, Северне Кореје, Европе, Индије, Блиског истока, Венецуеле, Кубе… „Смиривање лопте” на глобалном игралишту све њих једнако интересује и кошта. Ипак, ваља приметити да су Американци баш ових дана мало олабавили нека финансијска ограничења наметнута Русији. Да ли је и то био део размене, тешко да ћемо икада сазнати.

Наивно би било мислити да један такав играч, као што је Владимир Путин, који већ 25 година кључно утиче на дешавања на планети, може да наседне на игру с разменом заточеника. Иако је у више наврата истицао да, док он води земљу, ниједан Рус послат у свет у име државе неће чамити по страним затворима. Уосталом, оно што се пре неки дан десило на аеродрому у Турској спада у рутину и не тражи никакав посебан публицитет. Сетимо се само сличне акције из 2010. чија позорница је била аустријска престоница Беч. И ма колико у размену било уплетено заиста шаролико друштво – од двоје малолетника, па преко оних који „политички другачије размишљају” до правоснажно осуђеног убице који је деловао у интересу државе наручиоца злочина.

Сада се чека одговор Трампа. Он је у више наврата наглашавао спремност да оконча сукоб у Украјини који се од „посредничког” рата све озбиљније претвара у онај прави, с несагледивим последицама. Ипак, да ли Путин може да му верује? Ратови се не окончавају преко ноћи. Неко ту мора да остане краћих рукава. Зауставити се на садашњој линији фронта само је део решења. Украјина не може да буде део западног војног царства, нити НАТО може да постане главни играч у Црном мору, јасни су у Москви. Дакле, напетости које су проузроковале украјинску драму настављају да трају, ма колико биле пригушене. Трампова преговарачка вештина ту мало шта може да помогне ма колико се он трудио да руског председника представи као „несумњивог добитника” догађаја у Анкари.

С друге стране, Путину околности иду наруку. И код куће и на међународном плану. Између осталог и услед све уочљивије нервозе на западно-атлантској страни, а која се огледа у исхитреним потезима на Блиском или Далеком истоку, па и у Европи. Било би заиста интересантно видети такву врсту детанта који би резултовао одустајањем САД од слања нуклеарних ракета у Немачку, претварања Пољске у своју војну базу или препуштања Европљанима да сами одлучују о финансирању НАТО-а. Неке ствари ипак је неопходно држати под контролом Пентагона.

А можда је епизода у Анкари била само покушај Путина да „испипа” оба америчка председничка претендента (Камалу Харис помињемо тек овлаш) и сам процени с киме ће, условно речено, бити спреман да седне за неки будући преговарачки сто. Јер иза њега стоји цела држава, а иза могућег саговорника само – половина. О томе ваља водити рачуна.

Биће, на крају, да је размена заточеника обављена 1. августа у Анкари била добар пробни балон за обе стране. Какве ће ко резултате из свега извући, знаће се ускоро. Први би могли да их осете (нелегитимни) украјински председник Володимир Зеленски и израелски премијер Бенјамин Нетанјаху, којем предстоји да се, пре или касније, јави надлежнима у Међународном суду правде.

Медијска талачка еуфорија неће потрајати довољно дуго да би озбиљније утицала на америчку јавност. Није то успело ни (лажном или стварном) атентату на Трампа. Предизборни циркус ће се наставити несмањеном жестином. Како ће се у свему снаћи Харисова и Трамп, видећемо ускоро. Што се тиче Путина, имаће у чему да ужива.