Razmena koja bi mogla da „promeni svet”

Američki predsednik Džozef Bajden rešio je da do kraja istrči trku u kojoj ne učestvuje. Postizanjem istorijskog dogovora s ruskim kolegom Vladimirom Putinom o razmeni lica koja su se po raznim osnovama našla po zatvorima na istoku i zapadu naše planete, učinio je nekoliko važnih stvari: otklonio je (barem privremeno) pažnju demokratskih birača od republikanskog izazivača Donalda Trampa, omogućio je svojoj naslednici Kamali Haris dodatno vreme za pripremu predizbornih aktivnosti i, što je za njega možda i najvažnije, stvorio utisak da je bolji drugar s Putinom nego što to Tramp voli da predstavlja.

Naravno, sve navedeno u očima američke javnosti zalepljene za ekrane svojih televizora tog 1. avgusta. Objektivno, ni ostatak sveta nije ostao ravnodušan prema dešavanjima na aerodromu u Ankari i dobrodošlici koju su „povratnici” doživeli po povratku kućama. Ipak, reklo bi se da je euforija ponajviše bila rezervisana za šaroliku publiku sa zapadne strane Atlantika. U Rusiji je ceo događaj ocenjen kao – dobro obavljen posao.

Da li se desio preokret u odnosima dve sile? Naravno da nije, jer njihov sukob i nije direktan. Vodi se na terenima dalekim i od Vašingtona i od Moskve, na kojima i jedna i druga strana imaju, barem za sada, vrlo jasno izražene interese. Medijski unapred naglašena imena razmenjenih trebalo je, u stvari, da pokriju tu „rupu” na relaciji sukobljenih sila i skrenu pažnju sa sumorne svakodnevice na terenu.

Da se razumemo, niti je Bajden za trenutak pomislio za Putina da je „dobar momak”, niti se njegov ruski kolega sažalio na godine vremešnog predsednika države koja gubi moć. Bilo bi to i naivno i neproduktivno. U politici međusobna ljubav nije baš jak adut. Uostalom, karte su u rukama i drugih igrača, ovaj put Kine, Severne Koreje, Evrope, Indije, Bliskog istoka, Venecuele, Kube… „Smirivanje lopte” na globalnom igralištu sve njih jednako interesuje i košta. Ipak, valja primetiti da su Amerikanci baš ovih dana malo olabavili neka finansijska ograničenja nametnuta Rusiji. Da li je i to bio deo razmene, teško da ćemo ikada saznati.

Naivno bi bilo misliti da jedan takav igrač, kao što je Vladimir Putin, koji već 25 godina ključno utiče na dešavanja na planeti, može da nasedne na igru s razmenom zatočenika. Iako je u više navrata isticao da, dok on vodi zemlju, nijedan Rus poslat u svet u ime države neće čamiti po stranim zatvorima. Uostalom, ono što se pre neki dan desilo na aerodromu u Turskoj spada u rutinu i ne traži nikakav poseban publicitet. Setimo se samo slične akcije iz 2010. čija pozornica je bila austrijska prestonica Beč. I ma koliko u razmenu bilo upleteno zaista šaroliko društvo – od dvoje maloletnika, pa preko onih koji „politički drugačije razmišljaju” do pravosnažno osuđenog ubice koji je delovao u interesu države naručioca zločina.

Sada se čeka odgovor Trampa. On je u više navrata naglašavao spremnost da okonča sukob u Ukrajini koji se od „posredničkog” rata sve ozbiljnije pretvara u onaj pravi, s nesagledivim posledicama. Ipak, da li Putin može da mu veruje? Ratovi se ne okončavaju preko noći. Neko tu mora da ostane kraćih rukava. Zaustaviti se na sadašnjoj liniji fronta samo je deo rešenja. Ukrajina ne može da bude deo zapadnog vojnog carstva, niti NATO može da postane glavni igrač u Crnom moru, jasni su u Moskvi. Dakle, napetosti koje su prouzrokovale ukrajinsku dramu nastavljaju da traju, ma koliko bile prigušene. Trampova pregovaračka veština tu malo šta može da pomogne ma koliko se on trudio da ruskog predsednika predstavi kao „nesumnjivog dobitnika” događaja u Ankari.

S druge strane, Putinu okolnosti idu naruku. I kod kuće i na međunarodnom planu. Između ostalog i usled sve uočljivije nervoze na zapadno-atlantskoj strani, a koja se ogleda u ishitrenim potezima na Bliskom ili Dalekom istoku, pa i u Evropi. Bilo bi zaista interesantno videti takvu vrstu detanta koji bi rezultovao odustajanjem SAD od slanja nuklearnih raketa u Nemačku, pretvaranja Poljske u svoju vojnu bazu ili prepuštanja Evropljanima da sami odlučuju o finansiranju NATO-a. Neke stvari ipak je neophodno držati pod kontrolom Pentagona.

A možda je epizoda u Ankari bila samo pokušaj Putina da „ispipa” oba američka predsednička pretendenta (Kamalu Haris pominjemo tek ovlaš) i sam proceni s kime će, uslovno rečeno, biti spreman da sedne za neki budući pregovarački sto. Jer iza njega stoji cela država, a iza mogućeg sagovornika samo – polovina. O tome valja voditi računa.

Biće, na kraju, da je razmena zatočenika obavljena 1. avgusta u Ankari bila dobar probni balon za obe strane. Kakve će ko rezultate iz svega izvući, znaće se uskoro. Prvi bi mogli da ih osete (nelegitimni) ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski i izraelski premijer Benjamin Netanjahu, kojem predstoji da se, pre ili kasnije, javi nadležnima u Međunarodnom sudu pravde.

Medijska talačka euforija neće potrajati dovoljno dugo da bi ozbiljnije uticala na američku javnost. Nije to uspelo ni (lažnom ili stvarnom) atentatu na Trampa. Predizborni cirkus će se nastaviti nesmanjenom žestinom. Kako će se u svemu snaći Harisova i Tramp, videćemo uskoro. Što se tiče Putina, imaće u čemu da uživa.