Отпис косовског дуга је државно питање Србије

Захтев који је потпредседник Владе Србије Божидар Ђелић упутио у понедељак на годишњој скупштини Међународног монетарног фонда и Светске банке да би Србији требало да буде враћен или одбијен дуг Косова и Метохије у износу од 215 милиона долара изазвао је нову линију подела на политичкој сцени Србије. Када је "Политика" пре два дана писала о овој теми, економисти су, као и у јануару када је тадашњи министар финансија Млађан Динкић покренуо исто питање, сматрали да је питање косовског дуга чисто економско питање. Међутим, у реакцијама на овај Ђелићев захтев чује се и друга страна, која сматра да је то не само политичко него државно питање Србије.

Без обзира на несугласице које је овај Ђелићев потез изазвао у Србији, "Политици" је потврђено да је Светска банка сагласна да "независно од исхода преговора о коначном статусу Косова, спроведе свако решење које је у складу са споразумом двеју страна, а које има одобрење акционара ове банке и омогућује да се тај дуг отплаћује без опасности по кредитну способност Србије". Треба подсетити да су акционари ММФ-а и Светске банке све земље чланице ЕУ и САД, што значи да све оне такво решење треба да прихвате.

У Београдској канцеларији Светске банке "Политици" је речено да је у питању дуг којим су финансирани пројекти на Косову, а који је настао у доба СФРЈ до 1992. године. Србија је тада регистрована као зајмопримац овог дуга.

Финансијери не познају преседане

У прилог ставу да отписивање косовског дуга није само економско, него првенствено питање статуса јужне српске покрајине, треба подсетити да чланице ММФ-а и Светске банке могу да буду само суверене државе, тако да Фонд и Банка, као институционални инвеститори, могу да дају зајмове само сувереним државама. Према статуту ових организација – ту нема преседана. Међутим, Светска банка и ММФ могу да финансирају пројекте и на територијама које немају суверенитет, али се новац даје у виду донација.

Обавезе према ММФ-у и Светској банци Србија је сервисирала до маја 1992. године, односно до тренутка када је суспендовано њено чланство у овим организацијама. Крајем 2001. утврђен је дуг за све земље настале распадом СФРЈ. Србија и Црна Гора преузеле су остатак дуга за средства којима су финансирани пројекти у Црној Гори, на Косову и Метохији и ужој Србији. Србија сервисира тај дуг од почетка 2002. године.

Уколико би Србија, као регистровани зајмопримац (што може да буде једино суверена држава) једнострано одлучила да не враћа те дугове, она би ушла у кашњење према Светској банци, што би изазвало обустављање свих програма финансирања и утицало на пад кредитног рејтинга државе. С тим у вези, у препоруци Светске банке наглашено је "да решење не би требало да утиче на кредитни рејтинг Србије".

Када је Светска банка у питању, регистровани зајмопримац је увек суверена држава. Ако би се постигао договор да Косово преузме тај дуг, а да не буде проглашено државом, Србија би и даље остала задужени зајмопримац. Тако да се поставља питање да ли би косовски Албанци пристали да преузму дуг ако не добију статус државе.

С друге стране, све док Србија плаћа тај дуг, она испуњава услове који су постављени, а којима се Косово и Метохија третира као српска покрајина за коју гарантује Србија.

У случају да Косово једнострано прогласи независност и прихвати обавезе, било би потребно да све земље чланице ЕУ и САД, као акционари Светске банке, признају Косово као државу.

Од почетка преговора о будућем статусу Косова и Метохије, Запад је инсистирао на томе да се ослободи (како војног, тако и финансијског) улагања у Косово.

Покрајина није у стању да себе издржава

Током преговора о будућем статусу покрајине специјални представник генералног секретара за Косово Марти Ахтисари је у неколико наврата водио разговоре са представницима Светске банке и ММФ-а. Теме су биле подела имовине, али и договори о варијантама под којима би Косово могло да добије кредите који су неопходни за одржавање његове слабе економије. Проблем је представљало то што Косово као покрајина у саставу Србије не може да добије кредите од Светске банке и ММФ-а, а западне земље више не желе да га финансирају из својих буџета. Крајем 2005. године Ахтисари је после једног таквог разговора у Вашингтону изјавио да су му, уочи преузимања мандата специјалног изасланика, представницни Светске банке пренели да Косово има природне ресурсе, пре свега резерве лигнита за 50 до 70 година, чије би боље искоришћавање могло да буде основ екомомске одрживости покрајине. "Јер, не може се очекивати да међународна заједница заувек финансира Косово", рекао је тада Ахтисари.

Министар финансија и привреде у прелазној влади Косова Хаки Сатри у уторак је рекао приштинским медијима да ће Косово, после утврђивања статуса, преузети све међународне обавезе које му припадају. "Желимо да будемо независна држава и све дугове, који нам припадају из прошлости, преузећемо на себе. Смањићемо друге наше потребе, али ћемо дугове исплаћивати", рекао је Сатри.

Међутим, ММФ је пре два дана оценио да привредна ситуација на Косову и Метохији не води ка одрживом развоју, што значи да у овом тренутку покрајина, због ниског обима индустријске производње и извоза, и недостатка директних страних инвестиција, није у стању да издржава саму себе.

Према оцени ММФ-а, основни елементи економије Косова су нејасна структура прихода, огроман дефицит спољне трговине, производња готово да не постоји, више од 80 одсто робе се увози, а основни порески приходи су наплата царина и акциза на административним пунктовима.

ММФ је урадио пројекцију опоравка косовске привреде од 2000. до 2006. године, која је базирана на претпоставци да бруто-домаћи производ (БДП) расте по стопи од око 10 одсто годишње, што није остварено. Светска банка је објавила податак да је до 2004. просечна стопа БДП-а на Косову и Метохији била 4,3 одсто годишње, с тим што је 2001. године била 21 одсто, због великог прилива донација из иностранства.