Сјај српског блага

Када се инжењер „окрене“ сликарству или списатељству, увек се упитамо – зашто. Господин Пајић је за то имао више него добар разлог. За њега је био судбоносан сусрет са књигом Александра Дерока „Српска средњевековна монументална архитектура“. Фасциниран оним што имамо а углавном мало познајемо, постао je свестан свог правог животног циља – да оствари издавачко-изложбени пројекат „Ризница српске духовности“, који би на разумљив и допадљив начин, речју и сликом, приближио свима који то желе наша блага – манастире, светиње, цркве...

Руку на срце, од инжењерског посла одувек су га више привлачили историја, филозофија, психологија... Пожелео је и да свом дару за сликарство, који је дотад у његовом животу „свирао другу виолину“, намени главну улогу – али све то није било довољно. Зато је, заједно са колегом, такође машинцем Предрагом Јовановићем, основао Удружење „Ризница српске духовности“, а потом је морао да се упути у тајне штампарског посла, да по библиотекама копа упоређује оскудне податке о нашим храмовима. Часове сликарства узимао је приватно, а завршио је и школу за маркетинг. Сакупљао је знање, расла је енергија, а онда су уследили и резултати. Прецизне и верне слике наших најстаријих и највреднијих цркава и манастира, рађене акварел техником, која је блиска фреско сликарству, настале су 1996. Укупно – 262. Све их је, лепо опремљене и урамљене, поклонио Српској православној цркви, да као стална изложбена поставка буду на радост и уживање онима који желе да, гледајући цртеже старих мапа из различитих периода наше прошлости и слике наших светиња, „прошетају“ сопственом историјом. Поставка је стално лоцирана у манастиру Соко.

(/slika2)Текстове за монографије Пајић је почео да пише три године касније, а завршио у јуну ове године. Прва монографија је посвећена нашој највећој и најстаријој светињи – манастиру Хиландар, задужбини Стефана Немање и његовог сина Светог Саве. Луксузно опремљена књига о овој јединој монашкој републици на свету била је финансијска потпора људима у Удружењу да наставе са започетим плановима.

– У ноћи када је горео Хиландар, ока нисам склопио – присећа се Пајић. – Ујутро сам у глави имао спремно све – комплетну тематску целину од шест монографија, осмишљену до последњег детаља...

Велику помоћ Удружење је добило од епископа шабачко-ваљевског Лаврентија, који их је повезао са врхунским ауторитетима из области која их је занимала. Добили су благослов, и то „са обе руке“, како им је рекао, од патријарха Павла, што је представљало јак ветар у њихова крила.

На недавно завршеном Сајму књига представљена је целокупна едиција. Друга књига обухвата долазак Срба на Балкан, настанакпрвих српских кнежевина, светиње Старе Рашке из времена Немањића и његових наследника – Ђурђеве ступове, Студеницу, Жичу, Милешеву, Сопоћане...

Трећа књига обухвата период средњовековне Србије из времена краља Милутина и Стефана Дечанског и царева – Душана и Уроша Нејаког. О слави овог светлог периода наше историје у којем се српска држава ширила ка југоистоку сведоче Грачаница, Богородица Љевишка, Пећка патријаршија, Матејча...

Обнова српске средњовековне државе у време кнеза Лазара Хребељановића и још већи успон током владавине његовог сина деспота Стефана Лазаревића, тема су четврте монографије у којој су описани и осликани храмови манастира Раванице, Манасије, Каленића, Копорина. Наравно, и цркве Лазарице.

Пета монографија прати тежак период Србије после пада Смедерева 1459, и напоре цркве да духовно обједини Србе расуте по широком простору Балкана после гашења лозе Бранковића. Сведоци овог времена су бројни манастири по „плишаним“ падинама зелене Фрушке горе, али и Грабовац у Мађарској, Ораховица, Житомислић, Острог, Троноша...

(/slika3)Бурни период од сеобе Срба на север 1690. па све до данашњих дана, смењивање кнежевине краљевином, покушај уједињења Словена, жестоки светски ратови, тема су шесте монографије. Сведоци овог дугог и драматичног раздобља су и сентандрејске цркве, задужбине Карађорђа и кнеза Милоша, али и млађи духовни светионици – манастир Лелић владике Николаја, манастир Свети Сава код Чикага, Свети Николај српски на Соколу, храм Свети Сава на Врачару.

У „Ризници“ се надају и градњи чвршћих културних и духовних мостова између матице Србије и српске дијаспоре. Циљ им је и да нашем човеку књигама које се радо листају и лако читају покажу да је наше духовно и материјално градитељско благо тако велико, моћно и непролазно да њиме може свим срцем да се поноси...

Ко не разуме прошлост, ни у будућности нема шта да тражи, а да бисмо је разумели, морамо је добро познавати. Приликом првог сусрета др Слободан Милеуснић, један од рецензената едиције, рекао им је „Децо, ви са овим морате поћи у народ, морате мисионарити...“

И – они су спремни.