Да се не заборави Милунка Савић

Ми­лун­ка Са­вић из се­ла код Јо­ша­нич­ке Ба­ње ро­ђе­на је 1892. го­ди­не. Кад је ок­то­бра 1912. об­ја­вље­на мо­би­ли­за­ци­ја, од­лу­чи­ла је да об­у­че уни­фор­му свог бо­ле­шљи­вог бра­та и при­ја­ви се ре­грут­ној ко­ми­си­ји у Бе­о­гра­ду под име­ном Ми­лун Са­вић. Та­ко пре­о­бу­че­на бо­ри­ла се у бал­кан­ским ра­то­ви­ма 1912. и 1913. Ка­да је у Бре­гал­нич­кој би­ци ра­ње­на, бол­нич­ко осо­бље је от­кри­ло пре­ва­ру. Упр­кос све­му, Ми­лун­ка се као хра­бар бо­рац ис­та­кла и до­би­ла пр­ву ме­да­љу за хра­брост, а на кра­ју Дру­гог бал­кан­ског ра­та до­би­ја и чин ка­пла­ра.

Убр­зо је по­чео и Пр­ви свет­ски рат и Ми­лун­ка се од­мах при­ја­ви­ла као до­бро­во­љац. Пред­ла­га­ли су јој да се при­ја­ви као бол­ни­чар­ка, што је енер­гич­но од­би­ла зах­те­ва­ју­ћи да се бо­ри са вој­ском у пр­вим бор­бе­ним ре­до­ви­ма. Кад су ко­ман­дан­ти то од­би­ли, ишла је да се жа­ли вој­во­ди Пут­ни­ку, а на кра­ју и са­мом ре­ген­ту Алек­сан­дру Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћу, ко­ји ју је по­слао у чу­ве­ни „Гво­зде­ни пук”.

Ис­та­кла се као из­вр­стан бом­баш у Ко­лу­бар­ској би­ци и за при­ка­за­но хе­рој­ство до­би­ла Ка­ра­ђор­ђе­ву зве­зду с ма­че­ви­ма. У је­сен 1915. те­шко је ра­ње­на у гла­ву у бор­ба­ма у Ма­ке­до­ни­ји и та­ко по­вре­ђе­ну ње­ни са­бор­ци су је пре­не­ли до Кр­фа, ода­кле је по­сла­та на ле­че­ње и опо­ра­вак у Би­зер­ту. Бр­зо се вра­ћа, ди­рект­но на Со­лун­ски фр­онт и већ кра­јем 1916. уче­ству­је у те­шким бит­ка­ма.

Са „Гво­зде­ним пу­ком” ис­та­кла се у би­ци на Кај­мак­ча­ла­ну, где је на Цр­ној ре­ци за­ро­би­ла 23 бу­гар­ска вој­ни­ка. И том при­ли­ком је лак­ше ра­ње­на.

По­ло­ви­ном 1918. Вр­хов­на ко­ман­да са­ве­знич­ких арми­ја на­ре­ди­ла је да се по­хва­ла ју­на­штву срп­ског на­ред­ни­ка Ми­лун­ке Са­вић пр­о­чи­та пред стро­јем у ста­ву „мир­но” свим је­ди­ни­ца­ма Ан­тан­те. Та­ква по­част ни­је ука­за­на ни­јед­ном офи­ци­ру ни ге­не­ра­лу. Ми­лун­ка Са­вић је је­ди­на же­на до­бит­ник фран­цу­ског орде­на Рат­ни крст са злат­ном пал­мом. Од­ли­ко­ва­ње јој је уру­чио лич­но ко­ман­дант Со­лун­ског фр­он­та, ге­не­рал Фран­ше д’Епе­ре.

Ми­лун­ка Са­вић, на­ша срп­ска хе­ро­и­на, је же­на с нај­ви­ше вој­них од­ли­ко­ва­ња у исто­ри­ји. Из­ме­ђу два свет­ска ра­та по­што­ва­ли су је ши­ром Евро­пе. По­зи­ва­ли су је на пр­о­сла­ве ју­би­ле­ја, оби­ла­ске ра­ти­шта, по­ла­га­ње цве­ћа на гр­о­бо­ве па­лих рат­ни­ка. На те су­сре­те с рат­ним дру­го­ви­ма од­ла­зи­ла је увек у шу­ма­диј­ској на­род­ној но­шњи а на ње­ним гру­ди­ма бли­стао је низ нај­ви­ших од­ли­ко­ва­ња.

Ко­ли­ко су стра­ни вој­ни­ци и ге­не­ра­ли би­ли оду­ше­вље­ни ње­ним под­ви­зи­ма и хе­рој­ством, го­во­ри и чи­ње­ни­ца да су Ми­лун­ки по­сле Пр­вог свет­ског ра­та ну­ђе­ни фран­цу­ско др­жа­вљан­ство и пен­зи­ја, а у ме­ђу­вре­ме­ну је чак два пу­та до­би­ла и орден Ле­ги­је ча­сти. Пр­о­зва­ли су је чак и Срп­ском Јо­ван­ком Орле­ан­ком. Ипак, Ми­лун­ка се ни­је дво­у­ми­ла и од­лу­чи­ла је да се вра­ти у Ср­би­ју.

По за­вр­шет­ку ра­та и ства­ра­њу Кра­ље­ви­не Ју­го­сла­ви­је до­би­ја по­сао у Мо­ста­ру, у вој­ној слу­жби, где упо­зна­је Вељ­ка Гли­го­ри­је­ви­ћа за ко­га се уда­је. Већ 1920. Ми­лун­ка као вој­ни ве­те­ран до­би­ја од др­жа­ве осам ју­та­ра зе­мље у Сте­па­но­ви­ће­ву крај Но­вог Са­да, са су­пру­гом је са­зи­да­ла ку­ћу, а 1924. до­би­ли су и кћер­ку Ми­ле­ну. Су­пруг Вељ­ко, ко­ји је ра­дио у по­шти, до­би­ја пре­ме­штај за Ба­ња­лу­ку и њи­хов брак се рас­па­да.

Остав­ши са­ма с че­тво­ро де­це, у по­тра­зи за бо­љим жи­во­том од­ла­зи за Бе­о­град, где је ме­се­ци­ма по­ку­ша­ва­ла да на­ђе по­сао. Ус­пе­ла је, за­хва­љу­ју­ћи ини­ци­ја­ти­ви са­бо­ра­ца, да се 1929. го­ди­не за­по­сли у бан­ци као чи­ста­чи­ца. Хра­бро је, као са­мо­хра­на мај­ка, ус­пе­ла да са­гра­ди ку­ћу на Во­ждов­цу, чи­сте­ћи и у не­ко­ли­ко обли­жњих ка­фа­на, а но­ћу је ши­ла вој­не уни­фор­ме. Но­вац јој је био нео­п­хо­дан јер је, осим сво­је де­це, по­ма­га­ла да се од­шко­лу­је и око три­де­се­то­ро де­це из ње­ног кра­ја. По­зив рат­ни­ка за­ме­ни­ла је бри­гом за мла­де не жа­ле­ћи се­бе. Скром­на и до­сто­јан­стве­на, хра­бро се без ичи­је по­мо­ћи бо­ри­ла и успе­ва­ла да за­ра­ди до­вољ­но за све.

До­шла је ста­рост, де­ца су оти­шла, а с оста­ре­лом и обо­ле­лом Ми­лун­ком, оста­ла је да жи­ви са­мо усво­је­на ћер­ка Зор­ка. Но­ве ко­му­ни­стич­ке вла­сти 1945. го­ди­не Ми­лун­ки до­де­љу­ју пен­зи­ју.

Не­прав­ду пре­ма овој же­ни ко­ли­ко-то­ли­ко је ис­пра­вио гра­до­на­чел­ник Бран­ко Пе­шић, ко­ји јој је на Во­ждов­цу до­де­лио јед­но­со­бан стан на че­твр­том спра­ту у згра­ди без лиф­та. На­жа­лост, у ње­му ни­је ду­го ужи­ва­ла, већ сле­де­ће 1973. го­ди­не је умр­ла, а ње­ни зем­ни оста­ци тек 2013. го­ди­не пре­ба­че­ни су у Але­ју ве­ли­ка­на.

Да­нас, на­жа­лост, има љу­ди ко­ји не зна­ју за њу и ње­не под­ви­ге. Име Ми­лун­ке Са­вић од­ла­зи у за­бо­рав на ве­ли­ку сра­мо­ту по­то­ма­ка за ко­је она ни­је жа­ли­ла да да и свој жи­вот.

Ка­ко да се до­сто­јан­стве­но оду­жи­мо же­ни ко­ја је сво­јом хра­бро­шћу за­ди­ви­ла цео свет? Шта би са­мо да­ле не­ке зе­мље да су има­ле та­кву хе­ро­и­ну у сво­јој исто­ри­ји.

Узе­ћу се­би за пра­во да пред­ло­жим да се део Бу­ле­ва­ра осло­бо­ђе­ња од тр­га Сла­ви­је до Ауто­ко­ман­де од са­да зо­ве бу­ле­вар Ми­лун­ке Са­вић и да се на тр­гу Ауто­ко­ман­де по­диг­не мо­ну­мен­тал­ни спо­ме­ник на­шој хе­ро­и­ни.

Дра­гу­тин Дра­го­је­вић,
Но­ви Бе­о­град