Чувар шаховске ризнице најстаријег лист на Балкану

Врбас – Нема дана, већ безмало шест деценија, који у животу Костадина Бјелице није испуњен садржајем „Политике“, из чијих је наслова још пре поласка у школу почео да сриче прва слова, а касније, како је стасавао, она му је била – каже – и својеврсна енциклопедија. Као велики заљубљеник у шах, посредством нашег листа, прати збивања у тој области и брижљиво у својој архиви чува мноштво објављених текстова о томе, који, без сумње, већ представљају и несвакидашњу историјску и музејску вредност. У шаховским круговима, Бјелица је познат и као аутор три запажене књиге о проблемском шаху – „Каисине приче“, „Шаховски споменар“ и „Кохтазар“. У њима је објављен избор од по 64 проблемске позиције, које је аутор пропратио занимљивим и духовитим коментарима, анегдотама и карикатурама, што – како су оценили критичари – на изузетно присупачан начин разоткрива чудесност шаховске игре.

У библиотеци овог пензионисаног професора руског језика и књижевности из Врбаса налазе се, поред осталог, и сва издања „Политикиног“ шаховског додатка, од када је почео да излази, од 15. децембра 1986. године – укупно 1.126 бројева, закључно са прошлим понедељком. Све је то уредно сложено и укоричено у три велика тома.

– Некако спонтано сам почео да чувам странице шаховског додатка „Политике“, а онда, када се тога подоста накупило, решио сам да их све укоричим и ради себе, а и верујући да ће то некада некоме користити. У првом тому повезане су све стране објављене до краја 1996. године, а остала два су по обиму нешто мања, јер обухватају по пет година – каже Костадин Бјелица.

Наш саговорник, који је активни играч са титулом мајсторског кандидата, жали што шаховски додатак нашег листа више не излази на две стране са посебним заглављем, како је то било до 29. јуна 1992. године. Али – додаје – и то је разумљиво, „будући да ни шах више није толико популаран, мада још има много ентузијаста који би с радошћу дочекали више простора у новинама посвећеног шаху“.

У посебном сећању су му, вели, остале рубрике попут „Школе за мале и велике пацере“, „Шампиони анализирају за вас“ и „Како су шаховски владари губили у минијатурама“, које су изазивале велико интересовање међу заљубљеницима у шах.

– „Политика“ је одувек имала квалитетну шаховску рубрику у оквиру спортских страна, али од када је утемељен посебан шаховски додатак, понедељком, тај дан је од првог броја за љубитеље ове игре нешто сасвим посебно. То је, уверен сам, не рачунајући специјализоване часописе, најчувенији и најугледнији додатак о шаху у дневним новинама на свим меридијанима, подједнако интересантан како за играче, тако и за већину осталих читалаца. Мислим да су ретки људи којима шах ишта значи у животу, а да редовно не прате овај додатак – сматра Костадин Бјелица, присећајући се некадашњих и неких садашњих сарадника „Политикиног шаха“ – Светозара Глигорића, Рудолфа Марића, Боре Ивкова, Николе Козомаре, Драгољуба Шаховића, Драгослава Андрића, Божидара Кажића, Драгољуба Јоксимовића, Марјана Ковачевића, Димитрија Бјелице, Милана Матуловића и низа других велемајстора, врхунских играча и коментатора.

Имао је овај Врбашанин неколико понуда до сада да прода своје комплете „Политикиног“ шаховског додатка, али му се – признаје – некако тешко од њих растати. Уз то, искрено каже, и када би можда „преломио“ и одлучио да то учини, тешко би било одредити њихову праву цену. Јер, толико уложеног труда, брижности и стрпљивости не могу се изразити у новцу – а поготово не њихова колекционарска вредност која, како време одмиче, постаје све већа.