Неустрашиви гимназијалац Никола

Зајечар – Јунак прекјучерашње драме у зајечарском насељу Котлујевац, која се ипак завршила срећним исходом, био је зајечарски гимназијалац Никола Петровић (17), који је први истрчао из групе пролазника и спречио суграђанина Љубишу Станковића (51) да скалпелом прикоље бившу невенчану супругу Стојанку Момчиловић (54). Збацио је свој школски ранац и великом брзином потрчао према месту одакле је допирао врисак беспомоћне жене на плочнику, око чијег врата је већ "пословао" разгоропађени нападач. "Пусти жену!", одјекнуло је, и тек тада су пролазници, као по некој команди, кренули према нападачу. Неко му је ногом избио скалпел из руку.

У зајечарском здравственом центру јуче нису дозволили новинарима никакве разговоре (ни снимања) са жртвом коју је прексиноћ успешно оперисала хирург Ивана Јанковић ("у интересу здравља пацијенткиње"), али су били категорични да је интервенција млађаног гимназијалца Николе (ученик трећег разреда) била пресудна и спасоносна. Радило се, кажу, о делићима секунде и делићима милиметра. Исто као лекари, мисле и инспектори зајечарског МУП-а. Кажу да од Николе Петровића нису добили никакву изјаву када су стигли на лице места, пошто њега више није ни било ту.

Ипак, пронашли смо га јуче. За наш лист, Никола објашњава да се намерно журно удаљио после доласка Хитне помоћи, како би избегао да буде у центру пажње. Зашто да се повлачи по суду и да губи часове. Вижљаст, лепо развијен момак, каже да би увек сваком помогао, али, једноставно, не воли да се "слика". Радоваће се, највише, када опорављена жена напусти болницу и када се случај правично оконча.

У зајечарској полицији дознали смо како је нападач Љубиша Станковић изјавио да се не сећа када је и како потегао скалпел. Иначе, он је аутомеханичар без сталног запослења, а са Стојанком Момчиловић живео је невенчано до пре две године. Желео је да јој се врати, али није ишло... Случајно је, вели, прекјуче свратио на зајечарски бувљак и тамо купио скалпел за "неке послове код куће". А свратио је и у неколико кафана и попио "понеку". Каже да је случајно срео Стојанку и почео да је убеђује. Али, посвађали су се опет. Како му се скалпел нашао у руци, не сећа се.

Желео је, вели, изнад свега, да му се Стојанка врати – зато што је много воли. Каје се неизмерно. О љубави и кајању говорио је инспекторима непрекидно. Лекари верују да ће се Стојанка успешно опоравити. Упркос бразготинама по врату и целој глави које су остале од скалпела. За Љубишу је одређен полицијски притвор од 48 сати, а затим ће га преузети истражни судија.

За неустрашивог гимназијалца Николу најважније од свега је да је Стојанка Момчиловић жива.