Глобална филмска икона 20. века

Отишао је секс симбол филмских шездесетих и седамдесетих година прошлог века – легендарни глумац Ален Фабијен Морис Марсел Делон (1935-2024) и затворила су се врата једног важног историјског поглавља француског, европског па и светског филма.

 Власник најлепших филмских плавих очију 20. века рођен је у француском градићу Со надомак Париза. Лепог и харизматичног лица, вижљасти и несташни момак без икакве глумачке школе и невеликог образовања постао је глумачка икона и Француске и света. И колико су га на професионалном плану хвалили и обожавали, у његовом приватном животу остаће забележене многе „мрље“: Попут оне да је 1968. био чак осумњичен (па ослобођен сумње услед недостатка доказа) за убиство свог југословенског телохранитеља Стевице Марковића, којег је упознао у Београду током снимања копродукцијског „Марка Пола“, и да је врло рано постао познат и по вербалним агресивним испадима, великом егу и константним провокацијама.

 Међутим, један је и једнствени глумац Ален Делон, баш као што су јединствени Висконтијеви филмови „Роко и његова браћа“ и „Гепард“, Мелвилови „Самурај“ и „Пандур“, Антонионијев „Еклипса“ или Лозијев „Господин Клајн“. У свима њима је само и једино Ален Делон као глумац, са небеско плавим очима и харизмом као створеном за велико филмско платно.

 У сећању на њега остаје ми забележено и да се у месецима пре почетка 72. Канског фестивала 2019. године Ален Делон премишљао да ли да прихвати почасну „Златну палму“ за свеукупну каријеру која му је, после толио године филмска каријере, тек тада била понуђена. Делон и Кан више деценија нису били у најбољим односима, глумац овде никада није био награђен и овај је фестивал деценијама заобилазио у широком кругу. Уметнички челник Тјери Фремо тада је поводом поводом почасне Делонове „палме“ изјавио да: „Овде говоримо о диву, о живој легенди, о глобалној икони”, а Делон је на крају прихватио награду, потврдио долазак и тада је кренула права халабука.

 Радост многих поштовалаца Делонових вансеријских улога у више од стотину филмова и његових обожавалаца, помутило је бурно негодовање оних који су га сматрали „расистом, хомофобом и женомрсцем“.  У таквом ставу предњачили су феминистички организатори петиције са више од 19.000 потписа против додељивања награде Делону којег су многи кривили због насиља над женама и јавних „говора мржње“ против хомосексуалаца и имиграната...Потписницима петиције Делон је пред сам почетак 72.Кана рекао и следеће: „Свиђало ми се то или не, свиђало се то вама или не, нико не може да изазове моју каријеру“. И ту је негде био у праву. Ален Делон је играо у много филмских ремек-дела, укључујући ту и холивудске класике попут „Жути ролс-ројс“ (1964), „Једном лопов“ (1965), „Девојка на моторциклу“ (1968). Био је партнер Брижит Бардо („Духови мртвих“ базираном на причама Едгара Алана Поа) и Роми Шнајдер са којом је био и у бурној љубавној вези...

 Видно исфрустриран на уводној конференцији за новинаре у дану пред почетак 72. Канског фестивала, а одговарајући на бучне новинарске нападе, уметнички челник Тјери Фремо изговорио и следеће: „Не додељујемо Алену Делону 'Нобелову' награду, већ почасну „Златну палму“ за његову свеукупну глумачку каријеру која траје већ шест деценија...“. Страсти су се тада биле помало стишале и у фестивалској дворани тада већ 84-годишњем Делону свечано је била уручена награда уз проекцију рестауриране копије Лозијевог филма  „Господин Клајн“, о проблематичном трговцу некретнинама и женскарошу током окупације Француске 1942. године, са Делоном у главној роли. У тој ноћи чули су се хвалоспеви о његовој каријери и та ноћ је значила и фестивалско исправљање велике неправде. Легендарни француски глумац који се још 1960. прославио улогом Тома Риплија у „Зениту сунца“, филму рађеном према роману Патрише Хејсмит, а 1963. већ добио „Златни глобус“ за улогу у култном Висконтијевом „Гепарду“, на Канском фестивалу у својој матичној земљи, никада није освојио никакву награду. Поштоваоцима његовог лика и дела на филмском платну он је сам по себи био велика награда. Тако је било и тако ће остати.

 Ален Делон се последњих година свог живота борио са канцером, био је заговорник еутаназије и права на избор достојанственог одласка из живота. У својој 89. години ипак је преминуо у свом дому, окружен својим најмилијима, својом децом Аленом Фабијеном, Анушком и Ентонијем и својим верним псом Лубом. Породица је јавно замолила медије за поштовање његове приватности и његовог вечног мира.