Збогом, стари друже

„Југо” иде „у пензију”, неће се више производити, па је ред да тим поводом напишем нешто. А и траже ови моји из „Политике”. Што ја, кад у новинама има и старијих и искуснијих возача? Али добро, Крагујевац је место рођења „темпераментног штедише”, како га је „Застава” рекламирала с почетка производње крајем 1980.

Кад сам видео првог „југа”, имао сам свега осам година. Ћале мог друга, иначе обичан радник „Заставе”, дошао са ганц новим „југићем” да сина покупи из школе. Сви смо истрчали да видимо то „чудо” од аутомобила. И данас се сећам да је био беле боје.

Деценију и по касније, пред крај студија, отац ми је купио црвеног „југића”, наравно половног. Годиште – 1989. Био је то мој први ауто. Па, како онда да будем објективан, да се не замерим читаоцима који су га кудили.

Имао је мана, не могу да кажем, али то је више тема за „машинце”. Ја сам у том аутомобилу први пут провозао своју Душку, а наша Сока ме и дан-данас пита: „Тата, а шта је било с нашим ’југићем’?”

Продао сам га кад се више није имало куд. Добро је и издржао након 16 година ломатања по излоканим српским друмовима. Али ево и сад, док пишем овај текст, питам се како ли се о мом старом другу, који ме никад није издао, брине клинац који га је купио.

Ево неколико чињеница из богате и контроверзне историје „југа”.

Ауто је почео да се производи октобра 1980. До данас је са „Заставиних” трака сишло око 800.000 комада, а на америчко тржиште САД пласирано је укупно 141.511 „југића”. Био је то „посао столећа”, кад је у сарадњи са америчком администрацијом формирана „Југо Америка”. Један од чланова Управног одбора те фирме био је и Лоренс Иглбергер, бивши амбасадор САД у Србији.

Извоз у Америку почео је у лето 1985. године. Прву туру Крагујевчани су испратили како и доликује. Град је био окићен југословенским и заставама САД. Бродом „Ерика Болтон”, из луке Бар, „југо” је пловио за Балтимор. Тамо се продавао за 3.990 долара, па су га многи перформери користили за своје представе.

Стигао је „југо” чак и до Холивуда. Брус Вилис га је возио у „Умри мушки 3”, играо је значајну ролу и у филму „Врана” са Брендоном Лијем, али и у „Ко је убио Мону” са Денијем де Витом.

Све до 1990, када је извоз стао због ратних дешавања и санкција, хрватска емиграције је широм САД подметала експлозив на плацевима где се продавао понос и дика српске аутомобилске индустрије.

Крај приче је близу, пошто се производња званично прекида 20. новембра, а „Застави”, која, такође, одлази у историју након што ју је преузео „Фијат”, остала је још само законска обавеза да обезбеди делове у контингенту довољном за седмогодишњу потрошњу.

Оно, можда за то и нема потребе, јер делови за „југа” могу да се нађу „испод сваке шљиве”, у свакој авлији где је био паркиран. Кад се томе дода и надолазећа рецесија, све ми се чини да ће се „југо” још дуго котрљати нашим путевима.