Само срећан човек може да буде леп

Најважније правило за срећан живот је јачање воље. Немогуће је да одједном будете геније који зна све да ради. Морате најпре полако негде да учите, а онда када дођете на ред, да се охрабрите и да закорачите негде. Сећам се колико ми је први пут рука задрхтала када је требало да засечем скалпел у људску кожу. Не може се вечито остати на површини. Мора човек да тражи више од себе. И немојте да вам то пада тешко јер се то увек исплати. Дефинитивно је увек човек срећнији после тога. Ово је један од савета који је у подкасту „Здрав животни водич са Данијелом Давидов Кесар” истакао примаријус др Милан Цолић, специјалиста опште хирургије.

Он сматра да човек када ништа не планира, онда му се и десе најлепше ствари у животу. Многи не знају да овај врстан доктор има више од 35 година новинарског стажа и то професионалног. Каже да би и сада када би му неко рекао да треба да иде да извештава о нечему одмах отишао, јер га тај посао одмара и уопште то не доживљава као напор.

– „Осетио” сам новинарство када сам почео да радим емисију „Прекобројни час” на РТВ Студио Б, тада чувене медијске куће која је изнедрила многа велика имена нашег новинарства, и то сам радио од 1976. до 1980. године. А онда сам као човек који много прича, а програм је био емитован уживо па није баш могла реч тако лако да се контролише, морао да престанем да радим. Уписао сам медицину, завршио сам факултет, а онда сам 1991. поново позван да дођем да радим. Част ми је да сам путовао лифтом са Душком Радовићем, са Ђоком Вјештицом, Лилом Радоњић… Са екипом сам основао први медицински програм јер до тада је о томе причао само Бане Вукашиновић на првом програму РТС– а. Основао сам емисију и то сам радио годинама. Новинарство је остала моја љубав и данас – истакао је др Цолић.

Његов став је да само срећан човек може да буде леп. Несрећан човек не може јер је то онда нека бледа фотографија.

– Ако нека жена Италијанка или Францускиња има лепе очи, она ће се обући и нашминкати тако да ви видите само очи. Истакните оно што је на вама најлепше. Дозволите да околина види само оно што је ваш атрибут. Некада су биле ретке операције носа, а сада су, после уградње силикона у груди, једне од најдоминантнијих. Оно што женама нарочито смета, с пуним правом су оно што даје уморан изглед. То су горњи капци, углавном. Некада тако изгледају од рада, некада због тога што много више времена проводимо испред компјутера и вечерњег светла. Мој син када је имао око 20 година, први пут сам му убризгао ботокс, али само једном и престао је да „бора” чело. Боље је да то урадите и престанете у једном тренутку. Сада се иде на то да се избегне операција, да се избегне лифтинг тиме што се убацује велика количина хијалуронске киселине. То је обавезно лош ефекат на дугорочне стазе и видите оне „пуњене птице”. Ја сам радио на себи и лифтинг, и горње капке, и доње капке, и липосукцију... И кажу ми људи да ми се ништа не види. Па нисам хтео да будем неуспели тридесетогодишњак и да идем „блокиран” као Кинез. Мислим да је чак некултурно изгледати више од десет година млађе него колико заиста имате година у личној карти – сматра гост нашег подкаста.

Дешава му се да дођу пацијенткиње и, на пример, кажу како је нека њихова другарица ставила силиконске импланте од 400 грама, па би и оне.

– Одговорим да то не долази у обзир и да тако не можемо да причамо. Морају да стану испред огледала и да ми објасне шта желе. Јер можда нешто желе али то зависи од милион неких фактора и није на њима да то знају. Ипак, не бавимо се ми овим послом преко 30 година, идемо на конгресе, учимо, разговарамо са колегама, да би сад неко дошао и рекао „Добар дан, дајте ми 400 грама силикона” – каже др Цолић и открива како је изгубио судски спор од једне певачице која га је тужила јер је неко хаковањем компјутера у клиници „отео” њене слике и објавио их у једном таблоиду. Није му било лако ни када га је једна жена из Македоније тужила јер је после операције смањења груди отишла и код куће затекла мужа са љубавницом.

Гост нашег подкаста памти и случај када му је у болницу дошао човек са бомбом кашикаром, коју је завртео на столу тражећи да бесплатно оперише његову партнерку.

– Рекао ми је: „Докторе, не да нећеш сада да наплатиш, него ћеш да вратиш оне паре што ти је платила пре три-четири године”. Рекао сам му да изађе напоље. Тада је он извадио ту кашикару, а ја рекао да му враћам све и да ћу му дати и за такси – истиче др Цолић.

Нерадо се сећа деведесетих година прошлог века. На леђима је носио боцу са кисеоником, па су га комшије питале да то није неки модерни апарат за кисељење купуса.

– Деведесетих су били актуелни они чувени обрачуни на сплавовима и онда банде крену тамо да се обрачунавају и наставе то у ходнику болнице. Онда не знате да ли да бежите или да спасавате некога. Па одете у операциону у салу, онда уђе неко од њих и каже: „Докторе, пази се, чувај се ако не преживи”, а пацијент већ полумртав – присећа се наш саговорник.

Имао је случај колегинице која је дала отказ и отишла у манастир.

– Та колегиница је била градски лик у данашњем жаргону, значи неко ко је ишао на премијере, на журке, на авангардне поставке у граду, на изложбе, имала је широко образовање и онда одједном, долази до неке трансформације. Отишла је у неки грчки православни манастир у САД – објашњава др Цолић.

Учествовао је и хуманитарној мисији у Јужном Судану 1994. године.

– Учествовао сам у стварању те земље и десет година сам био на листи ратних злочинаца Северног Судана, од кога су се они одвојили. А ја сам само радио као доктор за норвешку невладину организацију. Нисам знао да сам стратешки толико важна личност јер сам био једини доктор тамо. Оборен ми је авион којим сам летео, па сам имао и принудно слетање, а радио и царске резове, и збрињавао уједе нилског коња, и ратне ране, и ампутације… Људи су умирали од уједа це-це муве, да не говорим од сиде, од туберкулозе. Тамо је температура од 40 степени нормална, повремено пролази авиончић на сваких неколико дана и баца храну у конзервама, млеко у праху, баца неке ствари. Прва цивилизација је на пар хиљада километара далеко и сваки дан имате бомбардовање. Долазили су неким старим руским авионима, отварали гепек авиона и ручно избацивали гранате – открива др Цолић.

За 15 дана престанете да се плашите – ако сте нормални, каже он. Да му се који месец раније није родио син, вероватно се никада не би ни вратио у Србију.

– То је била таква збирка људи као из стрипа „Корто Малтезе”, а дивно се сви слажу као што би селектор кошаркаша Светислав Пешић рекао: „Сви за једног, један за сви”. Значи, феноменално. На пример, ту је био пилот, Норвежанин, који је објаснио да је десет година возио џамбо џет на релацији Осло–Токио, што му је постало досадно. Шеф мисије био је Ирац, католички мисионар, њих је преводио из паганства практично у хришћанство и онда му је то досадило, па је скинуо мантију, оженио је мис Јужног Судана и почео да прави планове где ће да прођу резервари за воду, куда ће војска проћи и тако даље. Медицинске сестре, Американке, Норвежанке, све су биле тамо хуманитарно. Не могу да објасним феноменалну енергију тих људи који су стварно били тамо само да помогну и само због добре воље. Једног дана су се појавили надзвучни авиони и побили пола људи с којима сам радио… Морао сам да се вратим кући. То је био неки фамозни тренутак који ме је спасао. Затекао сам само новинара Би–Би–Сија, па смо заједнички направили репортажу – напомиње др Цолић.

Присетио се и тренутака када је преједрио Атлантик са екипом наших људи за 19 дана, 23 сата и пет минута.

– Тада сам схватио, на пример, зашто је рум гусарско пиће и зашто су се сви гусарски ратови водили због рума. Дакле, таласи су високи некада и по седам, осам или 10 метара, мркла ноћ около, све око вас је слано, у очима, у устима, у носницама, у ноздрвама… Јако, жестоко, слатко пиће директно ресетује оно слано што вам се нагомилало током претходне смене дежурства на једрењу – истиче гост нашег подкаста.

Памти многа лепа путовања. Са кумом је једном отишао најпре за Каракас, у Венецуелу, прошао је директно до извора Амазона, кроз целу амазонску џунглу. Па је прешао границу са Бразилом, па онда препешачио кроз француску Гвајану, и дошао до града Манауса, који је фасцинантан сам по себи, јер 1.000 километара око њега около је џунгла. – И онда морате да потпишете војсци да вас, ако вас нема десет дана, не траже, пошто нема шансе да вас неко нађе. Добијете водича, који је склоњен од цивилизације. Он је, на неки начин, полудивљи човек. Домородац који има задатак да вас одведе из тачке А у тачку Бе. Тамо је говорио језик португалски, ја знам шпански, па смо се ми испоразумевали некако. Али он ми, на пример, отровном стрелицом, дуваљком скине папагаја, па га поједемо. Онда увече каже да ако видимо црвено око знамо да је то крокодил. Мислио сам да хоће да ме уплаши. Погледао сам батеријском лампом, а око мене је било 50 црвених очију. Или се дешавало да тарантула спава изнад вас… Зато престанете тога да се плашите после одређеног времена. Дешавало се да идем са тим човеком, будем мртав уморан, и онда ми он да нешто да удахнем, па после два минута могу да препешачим још колико хоћете. Шта сам ја то удахнуо? Немам појма. Неки стимуланс на њихов начин. Памтим сусрет са неком групом водича. Извадили су неку ракију од палмовог срца, за коју се сматра да пробаш само два гутљаја и паднеш у несвест од пијанства. Ја нисам знао да они немају фермент за варење алкохола. Њих алкохол хвата 100 пута брже него нас. Попио сам пет-шест чашица, сутрадан сам им био бог – присећа се др Цолић.

Први пут је био у Непалу 1986. године, када није било туристичких аранжмана, и открио је, чини му се, другу планету.

– Пре неколико година сам ишао у краљевину Мустанг, за коју већина људи чак и не зна да постоји, а та земља је од 2008. године под суверенитетом Непала. Тамо нема ниједан километар асфалта, а ми смо били прва експедиција која је прошла то са 500 километара бициклом на висини од 4.000 метара. Било је тешко, али водио нас је Драган Наћимовић, једини Србин који се попео на Монт Еверест без кисеоника пре више од 20 година. Од 1992. године они пуштају само по хиљаду људи годишње да уђу у земљу, и ми смо били прва експедиција која је прошла бициклом под тим планинским врховима Хималаја – додаје др Цолић.

Наш гост каже да стално прича људима који су гојазни – да не могу да ослабе ако не доручкују. Мисли да је релативна умереност у свему јако важна. Али и да претеривање понекад није наодмет.

– Не можете вечито ни да се штитите, јер људи који се вечито штите и стоје у сенци и буду потиштени пре или касније. Мислим да је здрав живот у суштини стално кретање. Бавите се спортом уколико волите спорт, али немојте да претерујете. У Америци су на пример популарне клинике за одвикавање од здравог живота. Значи немојте претеривати ни у чему, а опет правите излете понекад, играјте до зоре, будите неиспавани, да видите како изгледа друга страна, али опет слушајте себе, будите срећни, дајте свој максимум. То је најважније – порука је др Цолића.

Положили смо козметички занат

Прим. др Милан Цолић каже да су брат и он 1989. године, када су желели да отворе ординацију, у почетку могли да се региструју само као естетик студио. Онда су им рекли: „Па чекајте, не може тако, морате бити козметичари.”

– И нисмо могли то да урадимо као доктори, па смо онда обојица положили козметички занат, тако да имам и мајсторску диплому козметичара. Онда је убрзо било могуће прећи на неку здравствену делатност. Па смо отворили предузеће за пружање здравствених услуга. Просто није било могуће другачије. Године 1991. године настаје ординација, а сада је специјална болница за практичну реконструктивну и естетску хирургију – објаснио је др Цолић.

„Пачије кљунове” не оперишем

Наш саговорник каже да наш народ одваја од већине других то што смо, чини се, прелепи. – Кад су у питању младе особе, често имам обичај да кажем да код мене некада консултација траје дуже него сама интервенција. Поготово кад видим испред себе неку младу особу за коју сам сигуран да то не може да схвати. Велика уста, „пачије кљунове”, не дозвољавам да се раде. Нећу да се потпишем испод таквог рада као што уметник неће испод слике која му се не допада, Стварно не знам ниједног мушкарца који воли да пољуби такве усне – наводи др Цолић.

Добри радови се не виде, лоши се виде

Др Цолић открива да често прислушкује разговоре неких жена које кажу да њих нико не може да превари и да тачно знају ко је шта од естетских операција урадио.

– На ону једну коју видите – иде десет оних које не видите. Наши добри радови се не виде, лоши се виде. Чим уђу у ординацију многи већ ваде мобилни телефон и уместо да нешто кажу, крећу да показују неке слике. Понашају се као да смо ми супермаркет естетске хирургије: „Добар дан, дајте ми гузу Џенифер Лопез, усне од ове, или јагодице од оне.” Па нисмо ми супермаркет у коме ћу сад да скинем са полице један део тела или други и то урадим. Технологија је довела дотле да се они тако понашају – додаје др Цолић.