Негде на граници са бајком

81. ВЕНЕЦИЈА

Венеција, Лидо – Сергеј и Наталија са две мале кћерке били су приморани да напусте Русију пошто је Сергеја физички напао политички противник и да нови дом пронађу у Шведској где су предали захтев за азил. Прилагођавају се новој земљи и новом животу, родитељи вредно раде, понашају се по системским захтевима и правилима, деца похађају школу, уче језик, са лакоћом се асимилују и сви заједно пролазе кроз редовне, захтевне инспекције шведских власти и миграционе комисије. Када је њихов захтев за азил ипак одбијен, млађа кћерка Катја се само срушила и пала у здравствено необјашњиву кому.  Ово је у најкраћем сиже филмске приче „Тихи живот” награђиваног грчког редитеља Александроса Аваранаса („Госпођица Насиље”) који је светску премијеру имао јуче у паралелном такмичарском програму „Хоризонти” на 81. Венецијанском фестивалу.

Сама прича и радња Авранасовог филма инспирисани су стварним догађајима. У данашњем свету милиони деце су у покрету, протерани из својих домова ратом, сиромаштвом или политичком репресијом, а од родитеља који су и сами у великим невољама очекује се да им обезбеде заштиту и стабилност и улију наду у бољи живот. Али, како? Колико год се родитељи трудили деца као сунђери упијају сваку изговорену реч, нервозу, страх, неизвесност, анксиозност одраслих, али и све оно што током хладних, дистанцираних, дехуманизујућих бирократских разговора и процедура пред њима изговарају представници власти туђе државе. Трауматично је и сећање и сањање недавних немилих догађаја. И тако се дешава оно што се управо догодило и Авранасовој јунакињи Катји – потпуно здрава деца западају у дубоку кому. Реч је о синдрому дечјег одустајања, феномену који је први пут запажен у Шведској где је на стотине деце, тада највише из некадашње Југославије и СССР-а, завршило у болницама услед необјашњиве коме.

Редитељ Авранас за „Политику” објашњава да је за синдром дечјег одустајања чуо пре неколико година, да је у Шведској он регистрован 2018 (то је и година филмске радње) и да је од тада био опседнут потребом да о томе прича на великом платну. „То је масовна психогена болест односно масовна социогена болест. Чини се да је то и прикладнији назив јер сугерише да је реч о друштвеном поремећају, а мање о психолошком или биолошком. Понекад су доктори толико заузети гледањем у људске главе да забораве друштвене факторе који стварају болест”, каже он.

Утицај стреса на избегличку децу је огроман, ратови су и у овом веку покренули масовне присилне сеобе, а о најрањивијим жртвама – деци, мало се говори. Авранас каже да је истражујући тему открио да се о томе више од две деценије ћутало. За потребе тачности у филму упознао је двоје специјалиста за синдром дечјег одустајања, др Елизабет Хулткранц и др Карла Салина, заслужне за признавање овог синдрома од научне и политичке заједнице. Они су се од 1998. године бавили децом која су углавном долазила из земаља у којима су прогањана или изложена трауматским искуствима, превише интензивним за њихове младе умове.

Неки су у почетку порицали постојање синдрома, сугеришући да породице манипулишу ситуацијом како би добиле право на азил. Данас се узроци боље разумеју, а познато је да је то посттрауматски заштитни механизам, реакција на страх од повратка у земљу порекла. У ствари, деца се углавном буде из коме када њихове породице добију дозволу да остану у земљи. Подсвест им алармира да нема више опасности. Тако се пробудила и мала јунакиња Катја у „Тихом животу”, филму који буди емпатију, а стилски и глумачки се издиже коју стопу изнад реалности. Негде на граници са бајком.

Авранасов филм евоцира визуелне кодове из његових претходних, али и неких познатих жанровских филмова док не почне да еволуира у нешто топлије и људскије. Авранас каже да је од почетка желео да створи „кафкијанску атмосферу, неку врсту административне дистопије, која се граничи са научном фантастиком”. Аутор објашњава и да је желео да створи на екрану „ту чудну димензију бајке” коју је осетио када је први пут открио овај синдром, јер у његовој машти те две девојчице из филма изгледају као „успаване лепотице”. У првом делу филма Авранас остаје веран и стварности и чињеницама, што објашњава тај постојећи строги визуелни изглед на почетку. Постоје и сцене те шведске клинике где се верује да се деца брже лече ако су одвојена од родитеља. Међутим, у другом делу филма, почетна хладноћа се разбија и прави се место за реконструкцију породице, у којем родитељи стварају имагинарни свет као неки заштитни балон како би својим кћеркама пружили осећај сигурности. Нада се појављује, а живот се враћа.

Из разговора са Авранасом јасно је да су ликови у његовом филму могли да буду и из Аваганистана, Сирије, Ирана, Палестине, негде из црне Африке, али се он ипак определио они буду Руси јер је 2018. године у коју је и смештена филмска радња у Шведској забележен прилив становника са руске територије. Чињеница је и да се кроз причу о имигрантској руској породици Авранас бави и ширим темама, пре свега трауматичним последицама политике где год се она водила. „Проживљена, или наслеђена траума политичких превирања је у мојој крви. Чини се да је рат свуда око нас, стварајући избеглице које западно друштво све више третира као другоразредне људе. У међувремену, чини се да наш свет улази и у климатску кризу која већ ствара нове таласе климатских избеглица и економских миграција. Одговор на све ово је све већа хладноћа, политичка коректност, потреба за подизањем зидова, постати апатичан, а не емпатичан. У филму смо покушали да нађемо противтежу свему томе кроз хуманост и љубав”, каже Авранас који је за тумаче брачног пара одабрао сјајне руске глумце Чулпан Хаматову („Збогом, Лењине”, „Петров грип”) и глумца, балетана и редитеља Григорија Добригина („Зрно”, „Територија”, „Црно море”, „Најтраженији човек”, „Како сам завршио ово лето”).