Моћ немоћног

Вест да патријарх Павле остаје на челу Српске православне цркве с радошћу је примљена у јавности, како међу верницима, тако и међу онима који то нису, али који су његови поштоваоци. Према свим истраживањима која су рађена протеклих година, патријарх је најомиљенија и најпоштованија јавна личност. Сигурно да је и такав његов статус једним делом утицао на одлуку Сабора да га „умоли” да одустане од повлачења.

Рејтинг патријарха Павла већ извесно време много је већи од рејтинга који ужива српска црква. Сукоби и свађе између појединих архијереја који одавно тињају избили су на видело, те се углед и поверење које је уживала Црква као институција полако топи. Колико год епископи јавно негирали да међу њима постоји раскол, па понекад и оптуживали медије да предимензионирају њихова размимоилажења, и протекли сабор само је потврдио нејединство међу члановима црквене скупштине. Први „симптом” који је указивао на ову „бољку” наше цркве био је видљив још пре почетка заседања. Литургији која је пред сам почетак Сабора служена у Саборној цркви нису, као што би то било нормално и уобичајено, присуствовали сви архијереји, 45 чланова Сабора, већ само мањи број. На новинарско питање зашто на служби нису били сви епископи, секретар Синода, свештених Саво Јовић је лаконски одговорио да још нису сви пристигли. То је одмах побудило сумње да су неки епископи бојкотовали литургију коју је служио митрополит црногорско-приморски Амфилохије уз саслужење епископа аустралијско-новозеландског Иринеја и липљанског Теодосија. Иначе, Синод на чијем је челу митрополит Амфилохије пре пет месеци преузео је управљање црквом.

Из саопштења које је издала СПЦ, у коме се каже да је патријархова молба „примљена на знање”, није сасвим јасно да ли то значи да патријарх Павле остаје на свом месту доживотно, јер би се одлука, како је срочена, могла протумачити и као да нису сасвим затворена врата могућности његове замене на сабору заказаном за мај следеће године.

На дневном реду те скупштине, како се незванично може чути, биће највероватније и промена црквеног Устава и то у оном делу који се односи на избор патријарха. Овај акт предвиђа да на место поглавара цркве не може бити изабран епископ са мање од пет година епископског стажа. Уколико се то промени, на чело цркве би могао доћи и неки од млађих владика који су протеклих месеци помињани као могући наследници патријарха Павла.

Није без значаја ни промена начина избора патријарха која би такође могла да уследи на мајском сабору. Бирање такозваним апостолским жребом, односно извлачењем једне од три коверте на којима су имена епископа с највећим бројем гласова чланова сабора могло би да буде замењено гласањем па би онда нови патријарх био биран двотрећинском већином што би повећало шансе епископа који су у међувремену лобирали за свој избор.