У искривљеном огледалу

Слободан Антонић, колумниста и политички аналитичар, у својој најновијој "анализи", објављеној у четвртак (25. октобра) на страницама "Политике", покушао је да погледа иза огледала, како се, ако смем да приметим, помало претенциозно, зове његова редовна колумна. Невоља је, међутим, у томе што његова анализа предлога закона о забрани дискриминације, који је парламенту поднела Либерално-демократска партија, највише личи на изобличену слику искривљеног огледала. Антонић овога пута покушава да анализира и критикује нека решења поменутог предлога закона, а да при том о ономе о чему пише не зна готово ништа. Аутору поменуте колумне не замерам што право и правне стандарде не познаје, али ми смета што као политички аналитичар своје незнање користи као оруђе за напад на политичку странку чији му се ставови не допадају. То, бојим се, може да наруши ионако упитни кредибилитет аналитичара Антонића.

Немам намеру да колумнисту подучавам праву. То није могуће, не само због чињенице да бављење тако сложеним правним феноменима какав је дискриминација захтева извесно правно образовање и таленат. Залудан је то посао и из једног другог разлога: онај ко учи мора имати и жељу да нешто сазна и озбиљно прихвати.

Ипак, Антонић је у свом тексту начинио толико материјалних грешака, надам се случајно и из незнања, да текст свакако захтева реакцију. Тако, каже да у Закону о браку пише како је брак заједница мушкарца и жене. Тачно је да таква дефиниција брачне заједнице постоји у нашем праву, али не постоји никакав "закон о браку". Породичноправне односе, укључујући и питања брака, код нас регулишу Устав и закон који се зове: Породични закон. Не знам како је онда могуће да Антонић цитира одредбу, чак и члан, закона који не постоји нити је под тим називом икада постојао. Или је то неко дошапнуо Антонићу, па он није пажљиво преписао? Да зна ишта о хијерархији правних норми, аутор колумне се не би плашио да ЛДП жели овим законом да укине "друштвену институцију брака" као заједнице мушкарца и жене. То, просто, није могуће – законом се не могу мењати одредбе Устава па ни она о томе ко може да закључи брак (чл. 62 Устава).

У жељи да нападне ЛДП, Антонић исмејава и многа понуђена решења која представљају разраду или потврђивање неких одредби Устава Србије за чије усвајање се залагао. Колумниста "Политике" критикује дефиниције дискриминације постављене овим законом које се њему чине неприкладним и прешироким. Да је погледао чланове Устава који следе после преамбуле, видео би да се дискриминација на суштински исти начин дефинише самим Уставом. Сувишно је рећи да таква одређења постоје и у потврђеним међународним уговорима о људским правима који нашим грађанима гарантују да неће бити дискриминисани (чл. 14 Европске конвенције о људским правима; чл. 2 и 26 Пакта о грађанским и политичким правима).

Даље, Антонић покушава да исмеје категорију "добровољног испитивача дискриминације" коју, у својој опсесији невладиним организацијама, означава као "НВО агент-провокатор". Оно што Антонић не зна, а аутори и предлагачи знају, јесте да ово није никаква измишљотина него легитиман и допуштен метод за утврђивање и доказивање дискриминације који је већ признат и у нашем праву и пред нашим судовима. Антонић би као доследни легалиста морао да зна да су и Врховни суд Србије и нижи судови у низу случајева прихватили доказну снагу изјава лица која, у ситуацијама када постоји сумња на дискриминацију, представљају неку врсту "тестера" како би се у законом утврђеном поступку доказала дискриминација. Не бих да нервирам Антонића, али овај метод доказивања је потврђен и у пракси других држава, па и међународних правосудних институција чију је надлежност прихватила Србија. За оне који не знају – Врховни суд Србије је пре неколико година, у случају Крсмановача, пресудио да коришћење две групе добровољних испитивача, једне коју су чинили Роми и друге у којој су били Срби, јесте легално и потврдио да су њихова сведочења показала да је Ромима (тамнопутима у речнику Антонића) био противправно забрањен улаз на један базен у Шапцу.

О питањима легитимности пребацивања терета доказивања код утврђивања дискриминације не вреди ни трошити речи. То је немогуће укратко објаснити ако са друге стране имате аутора који се задовољава доскочицама о перути и њеном лечењу.

Неке друге доскочице о утопијама које Антонић цитира на крају текста су заиста смешне, мада помало неукусне. Али, када смо већ код утопија, да размислимо и о овој: замислите ПК утопију у којој се онај ко пише о стварима које не зна да би напао оне које мрзи, коректно назива политичким аналитичарем. Не морате да замишљате. Живимо је.