Слаба Србија – стабилан Балкан

Сећате ли се пароле „слаба Србија јака Југославија“? Сва је прилика да ћемо је, у наредном периоду све чешће помињати. Јер, ова „крилатица“, која је обележила готово четврт века наше историје, постаје, чини се, поново актуелна, али у овом времену прилагођеном облику. Изговорена данас она би, сматрају многи, могла звучати овако – „слаба Србија стабилан западни Балкан“.

И заиста, без обзира на чињеницу да се националним осећањима овде често манипулисало и да су некима она била само изговор да учврсте власт, или почине дела којих се данас стидимо, не може се порећи да политика чија се суштина своди на то да само ослабљена Србија доноси стабилност овом простору има свој вишедеценијски континуитет. Потврду тог континуитета поједини стручњаци проналазе још у другој половина 19 века и као пример наводе настојање Аустроугарске и других сила да после Берлинског конгреса (1878.) „обуздају“ Србију, односно спрече њено јачање и претворе је у протекторат који неће моћи да шири утицај на своје неослобођене сународнике и друге Јужне Словене.

Занимљиво је да се таква политика често правдала, или бар замагљивала, „вишим интересима“. Тако седамдесете и осамдесете године прошлог века многи данас памте као „срећна времена“ када се живело лепо, путовало и градило много. Али, управо у периоду од брионског пленума и уставних промена из 1974. до распада земље политика „слаба Србија јака Југославија“ доживела је, чини се, своју пуну афирмацију. Јер, не може се порећи да су уставом из 1974. републике и покрајине добиле атрибуте државности, а Србија, у уставној пракси до тада невиђен статус „парије“ која је у највећој мери зависила од воље својих покрајина. У то време је и исељавање Срба са Космета било је веома изражено. Другим речима, баш у тим „срећним временима“, када су уставна решења, донета на штету Србије правдана „потребом развоја нашег самоуправног социјализма“, припремљен је терен за распад Југославије.

Без обзира на поруке које нам стижу са свих страна како би сада требало да „заборавимо прошлост и окренемо се (опет) ,,срећнијој будућности“ таква политика до свог изражаја долази, изгледа и у нашем времену. Јер, како другачије објаснити да само у случају Србије није испоштовано правило о неповредивости државних граница (пример Косова), да никога превише не забрињава чињеница да је највећи број Срба етнички очишћен из Хрватске, да се већ десетак година врше притисци да се укине или бар ослаби Република Српска, да се на овом простору стално стварају нови „језици“ и „цркве“, да има настојања да се и оваква Србија додатно ослаби давањем атрибута државности појединим њеним деловима... Наравно, то не значи да себе треба доживљавати као жртву, негирати свој део кривице у догађајима у вези с распадом Југославије, или избегавати суочавање са злочинима.

Али као што се некада политика „Слаба Србија јака Југославија“ правдала потребом изградње „самоуправног социјализма“ тако се и данас настојања да се афирмише политика „Слаба Србија стабилан западни Балкан“ замагљују потребом да се изгради „нова будућност“ и цео овај регион укључи у „евроатлантске интеграције које немају алтернативу“. Услед датог односа снага то може, можда дати добре резултате на одређено време, посебно ако се грађани, као што се верује, углавном окрену решавању економских проблема и побољшању сопственог стандарда. Али, као што су се „срећна времена“, крајем осамдесетих, распала као кула од карата, тако се последице погрешних одлука или нерешавања проблема из нашег времена могу осетити кад свет у којем сада живимо западне у кризу, А криза, по многим показатељима, већ куца на врата.

Новинар