Slaba Srbija – stabilan Balkan

Sećate li se parole „slaba Srbija jaka Jugoslavija“? Sva je prilika da ćemo je, u narednom periodu sve češće pominjati. Jer, ova „krilatica“, koja je obeležila gotovo četvrt veka naše istorije, postaje, čini se, ponovo aktuelna, ali u ovom vremenu prilagođenom obliku. Izgovorena danas ona bi, smatraju mnogi, mogla zvučati ovako – „slaba Srbija stabilan zapadni Balkan“.

I zaista, bez obzira na činjenicu da se nacionalnim osećanjima ovde često manipulisalo i da su nekima ona bila samo izgovor da učvrste vlast, ili počine dela kojih se danas stidimo, ne može se poreći da politika čija se suština svodi na to da samo oslabljena Srbija donosi stabilnost ovom prostoru ima svoj višedecenijski kontinuitet. Potvrdu tog kontinuiteta pojedini stručnjaci pronalaze još u drugoj polovina 19 veka i kao primer navode nastojanje Austrougarske i drugih sila da posle Berlinskog kongresa (1878.) „obuzdaju“ Srbiju, odnosno spreče njeno jačanje i pretvore je u protektorat koji neće moći da širi uticaj na svoje neoslobođene sunarodnike i druge Južne Slovene.

Zanimljivo je da se takva politika često pravdala, ili bar zamagljivala, „višim interesima“. Tako sedamdesete i osamdesete godine prošlog veka mnogi danas pamte kao „srećna vremena“ kada se živelo lepo, putovalo i gradilo mnogo. Ali, upravo u periodu od brionskog plenuma i ustavnih promena iz 1974. do raspada zemlje politika „slaba Srbija jaka Jugoslavija“ doživela je, čini se, svoju punu afirmaciju. Jer, ne može se poreći da su ustavom iz 1974. republike i pokrajine dobile atribute državnosti, a Srbija, u ustavnoj praksi do tada neviđen status „parije“ koja je u najvećoj meri zavisila od volje svojih pokrajina. U to vreme je i iseljavanje Srba sa Kosmeta bilo je veoma izraženo. Drugim rečima, baš u tim „srećnim vremenima“, kada su ustavna rešenja, doneta na štetu Srbije pravdana „potrebom razvoja našeg samoupravnog socijalizma“, pripremljen je teren za raspad Jugoslavije.

Bez obzira na poruke koje nam stižu sa svih strana kako bi sada trebalo da „zaboravimo prošlost i okrenemo se (opet) ,,srećnijoj budućnosti“ takva politika do svog izražaja dolazi, izgleda i u našem vremenu. Jer, kako drugačije objasniti da samo u slučaju Srbije nije ispoštovano pravilo o nepovredivosti državnih granica (primer Kosova), da nikoga previše ne zabrinjava činjenica da je najveći broj Srba etnički očišćen iz Hrvatske, da se već desetak godina vrše pritisci da se ukine ili bar oslabi Republika Srpska, da se na ovom prostoru stalno stvaraju novi „jezici“ i „crkve“, da ima nastojanja da se i ovakva Srbija dodatno oslabi davanjem atributa državnosti pojedinim njenim delovima... Naravno, to ne znači da sebe treba doživljavati kao žrtvu, negirati svoj deo krivice u događajima u vezi s raspadom Jugoslavije, ili izbegavati suočavanje sa zločinima.

Ali kao što se nekada politika „Slaba Srbija jaka Jugoslavija“ pravdala potrebom izgradnje „samoupravnog socijalizma“ tako se i danas nastojanja da se afirmiše politika „Slaba Srbija stabilan zapadni Balkan“ zamagljuju potrebom da se izgradi „nova budućnost“ i ceo ovaj region uključi u „evroatlantske integracije koje nemaju alternativu“. Usled datog odnosa snaga to može, možda dati dobre rezultate na određeno vreme, posebno ako se građani, kao što se veruje, uglavnom okrenu rešavanju ekonomskih problema i poboljšanju sopstvenog standarda. Ali, kao što su se „srećna vremena“, krajem osamdesetih, raspala kao kula od karata, tako se posledice pogrešnih odluka ili nerešavanja problema iz našeg vremena mogu osetiti kad svet u kojem sada živimo zapadne u krizu, A kriza, po mnogim pokazateljima, već kuca na vrata.

Novinar