Ојкача је „крива” за етнозбирку

Приједор – Мало је ентузијаста или, боље речено, носталгичара који би цео живот посветили прикупљању предмета из живота наших предака. Баш такав је Приједорчанин Радован Пекић из села Мало Паланчиште који већ неколико година поседује малу етнозбирку.

– Све је почело пре десетак година, када сам ову велику кућу добио од Станоја Нишевића из Омарске. То је његова родна кућа коју сам касније преправио и довео у стање каква је изгледала некада, прича Пекић а сећања навиру.

Овај шездесетогодишњак је родом из Међувођа, места које припада дубичкој општини. Судбина је хтела да се након тешког живота после оног рата отисне у далеки свет. Љубав према домовини и родном крају вратили су га под Козару. Овога пута у место одакле је родом његова супруга Вука са којом има сина. Данас Пекићи имају и два унука.

– Још док сам био мали до дубине моје душе допрла је песма народа овога краја, наша ојкача која се певала код покривања куће и на осталим сеоским окупљањима. Ваљда је она „крива” што сам овакав и што и данас волим све што ме веже за време које је прошло, са сетом говори Радован. Тако се и јавила идеја да сакупља предмете из времена предака како би омладина Поткозарја знала какви су некада обичаји били и како се живело.

Решен да поклоњену кућу опреми баш како је изгледала, са земљаним подом и осталим стварима, Пекић се последњих тридесетак година дао у обилазак села, не само приједорске већ и суседних општина. Тако је упознавао људе, наилазио на разне згоде и незгоде и прикупио експонате са којима се мало ко може похвалити у ближој околини.

(/slika2)– Овакви предмети, као што је некадашња брема у којој су људи нашег краја доносили воду, натра на којој су ткале наше баке, корита, колевка, реквизити за прање веша, стара пегла, преслица, мушка и женска народна ношња прави су уникати. Мало где се данас могу наћи јер су наша села празна, људи који су их користили нису међу живима а млади то нису сачували, каже Радован и додаје да му је одувек била жеља да на овом месту направи етноцентар. На жалост, каже, до сада није имао подршку и разумевање локалне заједнице.

Радован и Вука бораве у малој етнокући која је ручни рад нашег саговорника. У њој је све на своме месту као да је време стало пре неколико деценија. Ткане простирке, стари намештај, проткано пруће као помоћни зид и ватра у старом шпорету само су део амбијента у којем борави ово двоје људи.

Предиван видик са брда који гледа на цело приједорско поље одише тишином и вапи за улагањем. Двориште Пекића препуно је старих коњских запрега које је користио обичан сељак али и оних за тадашњу господу.

– За сваку од ових ситница сам се везао и свака има своју причу, вели Пекић и подсећа да су га из тих разлога обилазиле разне медијске куће. За једну такву, баш у овом амбијенту, снимали су емисију која је била посвећена Божићу, најрадоснијем нашем празнику. Показује преслице које су, како тврди, старе и по неколико векова и зато би највише волео све ово да стави на сигурно место. Имао је и тај пех да је пре неколико година, само у једној ноћи остао без двадесет дрвених кола, која су, како сазнаје, завршила на отпаду за старо гвожђе.

За малу етнозбирку нашег саговорника чуо је велики број људи са стране. И данас многи долазе да погледају ситнице које је их враћају у далеку прошлост.

(/slika3)– Искрено се надам да ће бар ова прича имати одјека и да ће се наћи неко ко је љубитељ старина и народних обичаја и помоћи ми да овде изградим етноцентар, са сетом говори Радован држећи у руци тамбурицу, трожицу, дрвени инструмент мештана Поткозарја и Кнежпоља. Иако га, вели на крају, здравље већ полако издаје, не либи се да запева коју народну, уз риме само њему знане. Како и не би када је цео животни век везао за културно-уметничка друштва која негују обичаје и културу народа овога дела Српске.

За који дан Пекићи се спуштају у град. Зими је у дрвеним кућама хладније али ће већ са пролећем, чим сунце гране, поново у Паланчиште, у своје одаје које одишу прохујалим временом.