Траг – неми сведок злочина

На месту злочина пронађени су комади стакла. Мали део отиска прста уочен је на једном стаклићу. Чаша за вино била је разбијена у парампарчад. Ипак, истражитељи су успели да саставе комадиће и „очитају” целе отиске. База података одмах је довела истрагу до осумњиченог, али се испоставило да је он исте вечери убијен на другом месту.

Тек касније током филма сценаристи откривају да је отисак његовог прста подметнут на чаши коју је прави кривац намерно разбио како би навео истражитеље да на тежи начин дођу до кривог трага, за који ће бити уверени да је прави.

То је само један пример из крими-филмова, који обилују неочекиваним заплетима и расплетима, увиђајима, лажним траговима, отисцима прстију и стопала... У стварном животу, исто као и на филму, трагови су кључни докази, а посебан део криминалистике као науке зове се криминалистичка трасологија – наука о траговима.

Траг је неми сведок злочина, каже криминалистика, која познаје и фингиране трагове па и читава фингирана кривична дела. Типичан пример је лажна провална крађа којом се прикрива неко друго кривично дело, на пример проневера или превара.

– На први поглед провална крађа је извршена ломљењем спољних прозора и уласком провалника кроз призор, али заправо није било провалне крађе, већ је власник куће сам поломио прозор изнутра и лажно пријавио крађу и одузимање неке веће суме новца и других драгоцености, да би на такав начин наплатио осигурану суму, односно извршио превару у осигурању. Исто тако, благајник предузећа у коме је извршио утају, на сличан начин може покушати да оправда мањак у каси – објашњава др Милан Шкулић, професор Правног факултета у Београду.

Увек је веома важно утврдити правац силе која је довела до ломљења стакла, каже професор. Неопходно је детаљно проучити прскотине стакла, при чему треба имати на уму да увек прво настају зракасте прскотине које се потом шире ка периферији стаклене површине. Наравно, распоред трагова зависи и од врсте стакла, али стручњаци могу увек, анализом угла ломљења, поуздано утврдити правац деловања силе на стакло.

– Један од најважнијих постулата, који потиче од чувеног Едмунда Локара, једног од пионира криминалистике, јесте закон контактних трагова – није могућ контакт између једног предмета с другим, а да услед тога не настане траг. Укратко, нема контакта без преношења трага. Некада су трагови видљиви голим оком, али се и тада морају обезбедити, на пример фотографисањем или мулажирањем (методом прављења одливака) како би били и доказно употребљиви – каже др Шкулић.

Ако трагови нису видљиви голим оком, онда се одређеним средствима и методама криминалистичке технике омогућава да буду видљиви и употребљиви.

– За разлику од „правих сведока”, чије опажање, памћење и репродукција догађаја најчешће нису савршени, трагови су, како их је назвао Локар, „неми сведоци” који у кривичном поступку увек „изговарају истину”, али само под условом да се правилно утврди и интерпретира криминалистичко и кривичнопроцесно-доказно значење конкретног трага. То су материјални докази који на тај начин „проговарају” и „говоре искључиво истину” – каже професор Шкулић.

Трагови могу много да говоре о месту, времену и начину извршења кривичног дела, али и да идентификују учиниоца, жртву и друге особе које су повезане са злочином. Провалник, на пример, може на својој одећи да „однесе” трагове металне прашине и опиљака који ће бити затечени и на месту злочина, а настали су приликом коришћења обијачког алата. Може да „понесе” и комадиће разбијеног стакла, али и да остави своје биолошке трагове на месту злочина – кап крви ако се посекао или отисак прста на неком предмету ако је био неопрезан.

Често долази и до „укрштених” или „унакрсних” трагова, као што су трагови длаке, влакана и одеће који су пренесени између учиниоца и жртве. Др Шкулић указује и на „заваравајуће” и „обмањујуће” трагове – који немају никакве везе са злочином, а налазе се на месту догађаја, па могу довести у заблуду истражитеље и одвести их на потпуно погрешан пут. Зато се у пракси, каже професор, поклања велика пажња правовременом уочавању ове врсте трагова који могу веома деструктивно утицати на успех у откривању и доказивању конкретног дела.

– За разлику од ових обмањујућих трагова, који су настали пре или после извршења кривичног дела и потпуно независно од њега, постоје „фингирани трагови”, који се свесно и вољно „лажирају”. Они се „креирају” искључиво у намери да се на такав начин дезавуише процес откривања и доказивања кривичног дела, односно да се погрешно усмери истрага – каже др Шкулић.

Фингирањем трагова учиниоци покушавају да прикрију извршење кривичног дела или да замагљују и „маскирају” прави ток догађаја, чиме се отежава целовито разјашњавање и доказивање кривичног дела. Осим тога, фингираним траговима се некада настоји да се сумња са учиниоца „пребаци” на неко друго лице које са злочином нема никакве везе.

Криминалистички техничари увек ће обратити пажњу и на „ситуационе трагове” – предмети као могуће средство извршења, померен и оштећен намештај, отворена или затворена врата и прозори, трагови обијања, оружје, сефови и фиоке, стање леша.

Занимљиво је да се код фингираних трагова најчешће открива такозвани ситуациони недостатак, а то је – непостојање трагова чије би се постојање морало очекивати у датим околностима, односно који би по логици ствари морали постојати у конкретном случају.

– На пример, учинилац је извршио убиство тако што је жртви из прислона или из непосредне близине испалио хитац у главу, а затим је оружје ставио жртви у шаку, покушавајући да фингира самоубиство. У таквом случају би се очекивало да на руци жртве буду откривени трагови барутне гарежи, односно честица које настају приликом опаљења из ватреног оружја. Уколико се такви трагови не открију или се открију у некој минималној мери, то је онда јака индиција да је реч о убиству – наводи др Шкулић.

Веома често учинилац не успева да изазове трагове који би у конкретној ситуацији морали да настану, а некада из незнања уопште није ни свестан неопходности постојања таквих трагова како би његов „сценарио” догађаја био реалан. Недостатак таквих трагова тада је заправо главни траг.

Приликом увиђаја је важно и да не дође до „контаминације” трагова, на пример ако криминалистички техничар на лицу места непажњом остави своје биолошке трагове или отиске прстију и трагове стопала, који ће се помешати са траговима кривичног дела. Зато се користи посебна заштитна опрема – рукавице, одела, навлаке за обућу, маске за лице и скафандери. Тиме се омогућава, каже професор, максимално очување „интактности” места догађаја и пре свега, носилаца трагова, пре него што се приступи њиховом откривању, обезбеђивању и фиксирању.