Српска историја на ђубришту

Срби олако одбацују све што им није од користи у свакодневном животу. То је закључак француског новинара Лорана Руија, који, у паузама извештавања са Балкана, путује широм бивше Југославије и сакупља предмете које су на овим просторима разне војске користиле у ратовима, али и током периода мира.

– Ја сам колекционар војних старина и, с обзиром на то да већ годинама живим у Београду, логично је да сам се заинтересовао и за вашу историју. Нажалост, сачувано је изузетно мало предмета због чега волим да кажем како сте максимално функционалан народ који баца све што му није преко потребно – каже Руи.

Говорећи о томе да је, захваљујући француском обичају одлагања старих ствари на таван, у тој земљи чак и данас могуће пронаћи униформе и друге предмете из времена Наполеонових ратова, наш саговорник процењује да је у Србији, у најбољем случају, сачувано тек десетак шлемова које је српска војска користила на Солунском фронту. За народ, који је, бар на речима, поносан на своју историју, то је симболичан број.

– Историја није само у књигама, већ и у сачуваним предметима, важно је да се промени однос према њима. Између осталог, било би добро да се и војне старине попут народне радиности (пиротски ћилими) прогласе за национално добро које се због националног значаја не може неконтролисано односити у иностранство – објашњава Руи.

Колекционари најчешће проналазе реликвије направљене од метала који не пропада тако лако. Реч је о одликовањима, сабљама, бајонетима, шлемовима (најчешће страних војски) и чутурама за воду. Драгоцене, старе униформе најчешће су појели мољци. Или су у питању предмети од коже која се без одговарајуће неге временом суши, скупља и пуца.

Колекционар који би данас, рецимо, на лутки-пластичном манекену желео да реконструише изглед и опрему српског војника на Солунском фронту већину ствари би морао да потражи ван граница наше земље. На пример, у Француској се и даље може пронаћи летња униформа каки боје какву су Срби на Солунском фронту добили из залиха француских колонијалних трупа. Затим фишеклије за пушку „лебел”, карактеристична дворога чутура за воду, и тако даље. Истовремено, у Србији се у најбољем случају може пронаћи покоји бајонет за поменуту француску пушку и, скоро само теоретски, шлем који због малог броја сачуваних примерака, у иоле очуваном стању, стаје више од 500 евра.

Међу домаћим колекционарима су изузетно популарни и предмети Војске Краљевине Југославије. Наравно, ни њих нема на претек, али по старим орманима и данас се може пронаћи покоја униформа, капа, сабља. Ипак, ту постоји други проблем. Недостаје литература која би колекционарима помогла да сазнају нешто више о старим предметима, а често и да установе шта је то што су пронашли.

Кад је реч о стручној литератури, како додаје Руи, интересантно је да су колекционари у Хрватској у знатно бољем положају од својих колега у Србији. На пример, најбоља књига о Војсци Краљевине Југославије, која је пуна података и о Војсци Краљевине Србије, објављена је у – Загребу.

Марко Лакић

-----------------------------------------------------

Тајна четничких униформи

Међу колекционарима на простору бивше Југославије, рецимо, већ недељама траје расправа о две униформе, недавно пронађене у Београду, за које се претпоставља да су их носили припадници специјалних јуришних – четничких јединица Војске Краљевине Југославије. Будући да не постоји ниједан други сачуван примерак, па чак ни фотографије, познаваоци у Београду, Загребу и Љубљани никако да се договоре око идентитета поменутих униформи.