Тамо где смрти више нема

Подгорица – Угледни Фестивал интернационалног алтернативног театра ове године се, 39. пут, одржава од 6. до 15. септембра, уз поднаслов „ФИАТ клатно”. Током десет дана треба да буде изведено девет представа у такмичарској селекцији, девет у оф-програму, а њих ће традиционално пратити и филмски, музички и књижевни садржаји. Овогодишњи такмичарски програм чине продукције из Литваније, Италије, Француске, Македоније, Хрватске, Босне и Херцеговине, Србије, као и са Косова, усмерене на истраживање могућности савременог позоришта, на посвећено тражење одговарајућих поетика у времену обезглављујућих друштвених промена. У тематском погледу, селекција је специфична врста одговора на цивилизацијска посрнућа, па су тако главне теме представа смрт, насиље, злочини, што би требало да нас подстакне на промишљање (и мењање) кошмарних околности (селекторка је глумица Ана Вујошевић).

Треба напоменути и то да су сви програм ФИАТ-а бесплатни, као на нашем Нишвил џез позоришном фестивалу, са којим ФИАТ дели и естетско опредељење, што је важно због привлачења (и едуковања) шире публике, навикнутије на комерцијално позориште, без превише формалних и значењских изазова. А едукација, или усмеравање гледалаца ка захтевнијим уметничким и филозофским садржајима, битна је јер просветљује друштво, чини га интелектуално јачим. Али, кључно је питање да ли друштво уопште има такве претензије, а слутимо да га оно баш и системски нема на овим нашим просторима. Напротив, чини се да фаворизује лаку забаву и искључивање памети, јер је у таквим приликама лакше манипулисати. У том контексту, значај ове врсте освешћујућих уметничких програма је још крупнији, јер су они драгоцени простори алтернативе, у систему који потискује слободно, неукалупљено мишљење и стварање.

Фестивал је почео представом Црногорског народног позоришта, „Смрт и њени хирови”, репрезентативном у погледу фиатовског естетског и тематског усмерења, промишљеног успостављања критичког односа према животним околностима, у провокативном, жестоком, наглашено чулном облику. Настало према роману Жозеа Сарамага, у режији Лидије Дедовић, ово жанровски сложено дело израста из авангардних традиција прекорачења, опипљиве телесности, гротескне фарсичности, који драматично буде гледаочеву свест и подстичу га на дубинско мишљење о постављеним питањима, у овом случају о животу, смрти, идентитету, политици (адаптација Ката Ђармати, драматургија Стела Мишковић). Врло маштовито, стилизовано и симболички атрактивно дизајнирана сцена, осветљена хладним, отуђујућим неонским светлима, представља неку врсту кавеза у коме су згурани становници, као и власт, једне земље у којој смрти више нема, што доводи до бројних личних и политичких потреса (сценографија Бранко Хојник). Тај кавез је истовремено и телевизијски студио, а радња чији смо део сугерише и то да смо учесници некаквог ријалитија, што догађаје експлицитно доводи у контекст огромног утицаја медија. Значење ријалитија, као масовно отупљујуће забаве, поменуте у претходном пасусу, изоштрава се и увођењем сонгова, који појачавају снагу спектакуларности игре и идеје бесомучне потребе да се публика анестезира.

Ипак, та забава овде никако није једнозначна. Напротив, натопљена је иронијом која има субверзивни смисао, указује на наличје те забаве, манипулацију. А она се јасно разоткрива у сценама које носе представници власти, између осталих Министар здравља (Омар Бајрамспахић) или Свештеник (Лазар Драгојевић), као и у призорима разулареног оргијања чланова владе. Режија Лидије Дедовић постиже изражајни баланс између те махните разуларености, која се може читати као знак наказности система, и фине симболичке поетичности, између осталог кроз однос персонификоване Смрти (Нада Вукчевић) и Уметника, музичара (Дејан Иванић), као простора алтернативе. Дирљиви су и призори бола Мајке (Јадранка Мамић) која не може да умре, због чега је одводе у другу државу, и тај сукоб између опипљивих и стварних, личних трагедија, и наметљиве лажности јавног дискурса представља такође извор спознаје варљивости „истина” што се системски намећу. Њихово наличје се разоткрива и путем театрализоване, ироничне игре  глумаца, механичког говора што указује на шупљине, на безначајност парола којима смо непрестано изложени путем медија.

Музика се изводи уживо градећи жесток ритам игре, када је сирова, гитарска, панкерска, или нежну осећајност, када је сетна, клавирска, минималистичка (композиторка Ирена Поповић Драговић, музичари Марија Митровић, Младен Никчевић). Она је везивно ткиво овог еклектичног дела, једне готичке опере, суморно гротескног спектакла, али и освешћујућег ламента над апсурдима које свакодневно живимо, више скоро и не примећујући димензије њихове ишчашености, јер су оне, изгледа, постале „нова нормалност”.