Вулинове нагазне мине

Да ли је Александру Вучићу током жонглирања између Истока и Запада случајно испала палица с ознаком Александар Вулин, или је све само део илузије на дипломатској сцени на којој Србија и једнима и другима баца димне бомбе?

Питање је сасвим легитимно после боравка потпредседника Владе Србије и осведоченог путинофила у Владивостоку. Пошто је „Пинки видео Тита”, искористио је прилику за изливе „бескрајне захвалности” председнику Руске Федерације. И више од дружбе: рекао је да је Србија „савезник” Москве, што је веома непријатно сврставање у време агресије на Украјину, коју је Београд осудио иако званично држи позицију неутралности.

После потписивања меморандума о „критичким сировинама” с Немачком, споразума о куповини 12 ловаца „рафал” од Француске, који означава одмицање од Русије као традиционалног снабдевача Србије наоружањем, и договора о продаји муниције САД за коју се зна да ће завршити на украјинској страни фронта, био сам уверен, и то сам јавно рекао, да ће Београд зарад балансирања пожурити да Фукоово клатно српске дипломатије усмери као Истоку.

Вучић је за Владивосток упутио Вулина, који је поновио да Србија никад неће увести санкције Русији или ући у НАТО, али је у свом прегалаштву бољшевичког комесара, што је увек желео да буде, Вучића увалио у проблем. Прокламовао је „савезништво” с агресором, што је више него проблематично.

Вулин може да се диви „лидеру такве мудрости и интегритета” пошто је давно одабрао страну, још у време док је био јуноша Мире Марковић у Јулу, али ово није била његова приватна посета. Србија није одабрала страну, то није део Вучићеве политике.

Србија може, и треба, да партнере тражи свуда по свету. Шеф дипломатије потрошио је недавно тоне керозина, долара и времена да проучи где иде, да би у главном граду Краљевине Тонга, Нукуалофеу, присуствовао састанку лидера Форума пацифичких острва. „Вођена стратешком визијом председника Александра Вучића о изградњи мреже пријатеља широм света и спољној политици стварања нових упоришта, присуством на овом самиту (Србија је) поставила себе на мапу оних земаља с којима раније готово да и није имала било какве односе.”

То што је Вулин отпутовао у Владивосток није проблематично. Американци – који су јула прошле године Вулина ставили на црну листу по оптужби да је умешан у транснационални организовани криминал, илегалне операције у вези с наркотицима и злоупотребу јавне функције – реаговали су сасвим прагматично. Европљани су забринутији и поручују да је Вулинов сусрет с Путином у супротности с циљем Србије да се прикључи ЕУ. Од Србије се очекује да се уздржи од „одржавања и јачања” веза с Русијом у тренутку „илегалне агресије на украјински народ”.

Шта ту није јасно да би Вулин портпаролу ЕУ осорно одбрусио: „Изгубили сте свако право да говорите о моралу или међународном праву, ваше лицемерје изазива и подсмех и гађење”? Док ЕУ говори о „агресији”, Вулин у временима рата тврди да је Србија „савезник”. Тако далеко ни председник никад није ишао.

Док Вучић гради сарадњу с Олафом Шолцом и Емануелом Макроном, Вулин је разграђује. По Србију није добро да један Александар у клин, а други Александар у плочу.

То што Путин прима неког испод свог ранга није случајно. Русија покушава да изађе из дипломатске изолације и тражи партнере и изван круга аутократских режима попут Кине, Северне Кореје или Ирана. Успоставља сарадњу с Индијом како би балансирао односе с Пекингом. Лидер земље за којим је Међународни кривични суд у Хагу расписао потерницу због ратних злочина у Украјини најактивнији је по Азији, али су му драгоцени сасвим ретки контакти попут оних с Виктором Орбаном, премијером Мађарске, земље чланице НАТО и ЕУ. Србија такође може да помогне да Путин сопственој јавности покаже да Русија није изолована.

Позив Вучићу да присуствује самиту БРИКС-а такође је осмишљен као део Путинове стратешке визије. „Пренесите поздраве Вучићу, чекамо га”, рекао је Вулину с намером да тестира председника Србије. Вучић се неочекивано брзо захвалио. „Тада имам важне госте из иностранства.” „Гужва у шеснаестерцу.” Исхитрено је помињао попуњену агенду на заседању Генералне скупштине УН, али она се одржава раније, па ми инстинкт говори да сада френетично организује сусрете који се поклапају с 22. и 24. октобром, данима самита. Тако би избегао одлазак код Путина, који би на Западу свакако био тумачен као провокативан.

Шеф Кремља подстиче наратив Глобалног југа као снаге која треба да обликује алтернативни светски поредак супротстављен хегемонији САД. Зато је веома активан у групацији БРИКС. Економска партнерства с Русијом у оквирима те групације Запад претерано не алармирају, али увећава се забринутост што БРИКС све више показује геостратешке и политичке амбиције.

Србији је место у „савезу за нови свет”, сматра Москва. Вулин би да Србију уклопи у стратешку визију Владимира Владимировича. „Русија никад није урадила ништа што је нама нашкодило, никада није урадила ништа због чега би Србија требало да преиспитује своју политику према Русији”, тврди он игноришући оне делове прошлости током којих Краљевина Југославија није имала дипломатске односе са Совјетским Савезом, период отвореног непријатељства у временима Јосипа Броза и Јосифа Висарионовича, или године ривалитета за утицај у покрету несврстаних.

БРИКС је несумњиво важан као економски и трговински партнер, али с политичким амбицијама није компатибилан Вучићевом стратешком опредељењу ка ЕУ. Једно и друго не иде заједно. Не иде, али Вулин се сврстао. „Ми остајемо стратешки партнери, остајемо савезници и нема ниједног разлога да преиспитујемо сопствену политику према Русији... Да Русија није опстала свих ових векова, не би било ни Србије. Ми смо народи које повезује не само заједничка прошлост, него и будућност.”

Будућност повезује све, само је питање да ли и увезује. Вучић може да оде или не оде за Казањ, договориће се с Путином телефоном, али не сме да допусти да му шеф Кремља преко Вулина намеће спољну политику. Геостратешка позиција Србије је на Западу, у ЕУ, што председнику налаже да се дистанцира од емотивних излива коалиционог социјалисте који је нагазна мина пред капијама ЕУ. Било би очекивано. Његова је последња.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа