ПОРУКА НАДЕ

Одлучивши се храбро да за лидера изаберу човека чији је деда јурио за козама по Кенији и чије је средње име исто као и унука пророка Мухамеда, Американци су показали да желе да поврате веродостојност свом политичком моделу и да непријатеље онемогуће да их портретишу као нацију пуну предрасуда.

Нескривено задовољство које је свет исказао избором Барака Обаме несумњиво значи подршку оним вредностима којих се Америка држала током највећег дела своје историје. Америка као лидер слободног света, као икона демократије и „америчког сна” – обећања да свако, без обзира на боју или порекло – радом може да оствари своје амбиције.

Млади сенатор из Илиноиса дуго је личио на неконвенционалног кандидата с малим изгледима на успех. Ипак, већина америчких бирача није допустила да њиховим опредељењем диктира конвенционално размишљање. Они нису бранили америчку традицију, они су је поштовали указујући поверење човеку који је радом и образовањем постао оличење „америчког сна”. Који им је обећао промену и повратак осећања достојанства.

Србија, тврде аналитичари, ове нове ветрове промена неће осетити из једноставног разлога што ће нови станар Беле куће имати друге спољнополитичке приоритете: ми се налазимо у региону периферног значаја. Што је углавном тачно, али уверен сам да ће Обама–радијација довде стићи у неком другом паковању – политичких и социјалних вредности.

„Победнику припада све”, говорио је давне 1831, у време председника Ендрјуа Џексона, сенатор Вилијам Мерси, подразумевајући право наредног председника да на функције у кабинету именује само људе из своје партије. Постоје, међутим, времена када је паметније одустати од сенаторовог диктума. Сада је то време и нови лидер Америке обећава да ће земљу извести из периода дубоких подела.

Обама је приправан да у администрацију укључи – на неким важним функцијама – људе из табора побеђених републиканаца шаљући тако сигнал да у тешким данима нема места страначком секташењу, чак и у земљи типичног биполаризма. Није то пука порука толеранције, већ став мудрости, прагматизма и свести да му је за испуњење циљева и те како неопходно и оних 46 одсто Американаца који су гласали против њега.

Зар укључивање републиканаца у кабинет – кооптирање опозиције – није једна од тих порука која би овде могла да помогне затварању јалове дебате о томе да ли је ДС требао/смео да уђе у коалицију са СПС-ом? Када Обама каже да је увек био спреман да украде добре идеје, одакле год оне долазиле, како да не помислим на нашу парламентарну (тоталитарну) праксу да се у пакету одбацују амандмани опозиције као да у њима не може да се нађе ни трунка нечег корисног и паметног.

Окупљање, а не подвајање, карактеристика је државника. Посебно цењена у временима када народи траже заклон од ратова, криза, рецесије, недаћа свих врста. Обами је то помогло да добије изборе. То може да му помогне да Америку извуче из озбиљне кризе која се пореди с временима Велике депресије, али и да „лидеру слободног света” поврати морални престиж који је Џорџ В. Буш расуо по гудурама Авганистана, коридорима зграде Уједињених нација, динама Ирака, ћелијама Абу Граиба и заливу Гвантанамо.

Читав Обамин програм одише политичким либерализмом због чега га је противкандидат Џон Мекејн називао чак и „социјалистом”. Не треба, наравно, очекивати да ће Афроамериканац ударати на темеље једног друштва које је умногоме конзервативно. Неће, али ће његова најава реформи и правичније расподеле богатства свакако охрабрити истомишљенике по свету.

Буш је ограничавао социјалну потрошњу и давао пореске олакшице супербогатима. Обамин План за Америку нуди проширење здравствене заштите, борбу против сиромаштва, побољшање образовања за све. Такав амерички председник, усредсређен на бољи живот обичних људи, свакако ће широм света обновити интересовање за социјалну правду и социјалну политику. Оно што ће бити добро за америчке раднике, биће добро и за прогресивне људе ван Америке.

Зар таква Америка неће разгорети наде и овдашњег живља, помало апатичног и убијене наде, да ће живети у друштву веће социјалне правде, да ће имати шансу за остварење неког „српског сна“? Верујем да хоће. Обама ће одрађивати део посла и за нас.

Обамин програм утицаће на преиспитивање социјалних и етичких вредности друштава у транзицији, попут овог. Друштава која су у дивљем капитализму погубила сваки осећај колективитета, друштава хиљада нових богаташа и милиона оних које еуфемистички називамо жртвама транзиције. Друштава корупције у дубокој кризи морала.

Ови избори свакако неће поравнати социјалне поделе Америке, нити ће спречити САД да остварују своје глобалне интересе. Обама је током кампање користио прагматичан тон на теме спољне политике. Обећао је опрезан ангажман око својих непријатеља, али неће ни лако ни брзо, ако уопште успе, премостити огромне разлике између стратешких интереса Вашингтона и Ирана, Сирије, Ал Каиде, Хамаса или талибана. Могуће да ће их и Обама остваривати војном силом, па би постао „империјалиста с људским ликом”, како га је назвао „Гардијан”.

Могуће, али нови председник несумњиво је свестан да је антиамериканизам, нарастао током два Бушова мандата до неслућених граница, увек снагу црпео на закључку да Америка своје идеале руши интервенцијама по свету и великом неједнакошћу код куће.

Док одбројавам дане да каубоју из Тексаса видим леђа, прижељкујем обнову америчке дипломатије, контакте с пријатељима и непријатељима. Можда и више сарадње са УН. Обама не гледа на свет искључиво као проблем безбедности, на место погодно за приватне ратове, јер зна да су важна и друга питања: клима, енергија, храна, сиромаштво, болести.

За разлику од Буша, нафташа који је годинама био скептик када је реч о глобалном загревању и човековој околини, Обама је спреман да се ангажује. Панчевци могу да се радују што се у Белу кућу усељава човек који разуме њихове проблеме.

Многе разлике у приоритетима остају. Нови председник мораће и те како да штити америчке интересе у временима рецесије. Америчке демократе сумњичаве су према светској трговини. Ипак, Обама ће имати жељу да с другима тражи заједништво, да ради као партнер.

Американци су изабрали председника од кога пре свега очекују да брани њихове интересе, да их избави из раља економске кризе. Али, ово су и звездани тренуци глобалне демократије јер се људи широм света, па и овде, осећају сигурнијим. „Председник света”, како Обаму називају фанови широм планете – тако ће више учинити за америчке стратешке интересе него да демократију извози бомбама попут свог претходника.

Уз конзервативце у већини на власти у Европи расте осећај фатализма. Обамина порука промене буди наду. Можда је најважнији фактор у свему психолошки: нови, млади, надарени председник који нуди дијалог о свим проблемима света.