PORUKA NADE

Odlučivši se hrabro da za lidera izaberu čoveka čiji je deda jurio za kozama po Keniji i čije je srednje ime isto kao i unuka proroka Muhameda, Amerikanci su pokazali da žele da povrate verodostojnost svom političkom modelu i da neprijatelje onemoguće da ih portretišu kao naciju punu predrasuda.

Neskriveno zadovoljstvo koje je svet iskazao izborom Baraka Obame nesumnjivo znači podršku onim vrednostima kojih se Amerika držala tokom najvećeg dela svoje istorije. Amerika kao lider slobodnog sveta, kao ikona demokratije i „američkog sna” – obećanja da svako, bez obzira na boju ili poreklo – radom može da ostvari svoje ambicije.

Mladi senator iz Ilinoisa dugo je ličio na nekonvencionalnog kandidata s malim izgledima na uspeh. Ipak, većina američkih birača nije dopustila da njihovim opredeljenjem diktira konvencionalno razmišljanje. Oni nisu branili američku tradiciju, oni su je poštovali ukazujući poverenje čoveku koji je radom i obrazovanjem postao oličenje „američkog sna”. Koji im je obećao promenu i povratak osećanja dostojanstva.

Srbija, tvrde analitičari, ove nove vetrove promena neće osetiti iz jednostavnog razloga što će novi stanar Bele kuće imati druge spoljnopolitičke prioritete: mi se nalazimo u regionu perifernog značaja. Što je uglavnom tačno, ali uveren sam da će Obama–radijacija dovde stići u nekom drugom pakovanju – političkih i socijalnih vrednosti.

„Pobedniku pripada sve”, govorio je davne 1831, u vreme predsednika Endrjua Džeksona, senator Vilijam Mersi, podrazumevajući pravo narednog predsednika da na funkcije u kabinetu imenuje samo ljude iz svoje partije. Postoje, međutim, vremena kada je pametnije odustati od senatorovog diktuma. Sada je to vreme i novi lider Amerike obećava da će zemlju izvesti iz perioda dubokih podela.

Obama je pripravan da u administraciju uključi – na nekim važnim funkcijama – ljude iz tabora pobeđenih republikanaca šaljući tako signal da u teškim danima nema mesta stranačkom sektašenju, čak i u zemlji tipičnog bipolarizma. Nije to puka poruka tolerancije, već stav mudrosti, pragmatizma i svesti da mu je za ispunjenje ciljeva i te kako neophodno i onih 46 odsto Amerikanaca koji su glasali protiv njega.

Zar uključivanje republikanaca u kabinet – kooptiranje opozicije – nije jedna od tih poruka koja bi ovde mogla da pomogne zatvaranju jalove debate o tome da li je DS trebao/smeo da uđe u koaliciju sa SPS-om? Kada Obama kaže da je uvek bio spreman da ukrade dobre ideje, odakle god one dolazile, kako da ne pomislim na našu parlamentarnu (totalitarnu) praksu da se u paketu odbacuju amandmani opozicije kao da u njima ne može da se nađe ni trunka nečeg korisnog i pametnog.

Okupljanje, a ne podvajanje, karakteristika je državnika. Posebno cenjena u vremenima kada narodi traže zaklon od ratova, kriza, recesije, nedaća svih vrsta. Obami je to pomoglo da dobije izbore. To može da mu pomogne da Ameriku izvuče iz ozbiljne krize koja se poredi s vremenima Velike depresije, ali i da „lideru slobodnog sveta” povrati moralni prestiž koji je Džordž V. Buš rasuo po gudurama Avganistana, koridorima zgrade Ujedinjenih nacija, dinama Iraka, ćelijama Abu Graiba i zalivu Gvantanamo.

Čitav Obamin program odiše političkim liberalizmom zbog čega ga je protivkandidat Džon Mekejn nazivao čak i „socijalistom”. Ne treba, naravno, očekivati da će Afroamerikanac udarati na temelje jednog društva koje je umnogome konzervativno. Neće, ali će njegova najava reformi i pravičnije raspodele bogatstva svakako ohrabriti istomišljenike po svetu.

Buš je ograničavao socijalnu potrošnju i davao poreske olakšice superbogatima. Obamin Plan za Ameriku nudi proširenje zdravstvene zaštite, borbu protiv siromaštva, poboljšanje obrazovanja za sve. Takav američki predsednik, usredsređen na bolji život običnih ljudi, svakako će širom sveta obnoviti interesovanje za socijalnu pravdu i socijalnu politiku. Ono što će biti dobro za američke radnike, biće dobro i za progresivne ljude van Amerike.

Zar takva Amerika neće razgoreti nade i ovdašnjeg življa, pomalo apatičnog i ubijene nade, da će živeti u društvu veće socijalne pravde, da će imati šansu za ostvarenje nekog „srpskog sna“? Verujem da hoće. Obama će odrađivati deo posla i za nas.

Obamin program uticaće na preispitivanje socijalnih i etičkih vrednosti društava u tranziciji, poput ovog. Društava koja su u divljem kapitalizmu pogubila svaki osećaj kolektiviteta, društava hiljada novih bogataša i miliona onih koje eufemistički nazivamo žrtvama tranzicije. Društava korupcije u dubokoj krizi morala.

Ovi izbori svakako neće poravnati socijalne podele Amerike, niti će sprečiti SAD da ostvaruju svoje globalne interese. Obama je tokom kampanje koristio pragmatičan ton na teme spoljne politike. Obećao je oprezan angažman oko svojih neprijatelja, ali neće ni lako ni brzo, ako uopšte uspe, premostiti ogromne razlike između strateških interesa Vašingtona i Irana, Sirije, Al Kaide, Hamasa ili talibana. Moguće da će ih i Obama ostvarivati vojnom silom, pa bi postao „imperijalista s ljudskim likom”, kako ga je nazvao „Gardijan”.

Moguće, ali novi predsednik nesumnjivo je svestan da je antiamerikanizam, narastao tokom dva Bušova mandata do neslućenih granica, uvek snagu crpeo na zaključku da Amerika svoje ideale ruši intervencijama po svetu i velikom nejednakošću kod kuće.

Dok odbrojavam dane da kauboju iz Teksasa vidim leđa, priželjkujem obnovu američke diplomatije, kontakte s prijateljima i neprijateljima. Možda i više saradnje sa UN. Obama ne gleda na svet isključivo kao problem bezbednosti, na mesto pogodno za privatne ratove, jer zna da su važna i druga pitanja: klima, energija, hrana, siromaštvo, bolesti.

Za razliku od Buša, naftaša koji je godinama bio skeptik kada je reč o globalnom zagrevanju i čovekovoj okolini, Obama je spreman da se angažuje. Pančevci mogu da se raduju što se u Belu kuću useljava čovek koji razume njihove probleme.

Mnoge razlike u prioritetima ostaju. Novi predsednik moraće i te kako da štiti američke interese u vremenima recesije. Američke demokrate sumnjičave su prema svetskoj trgovini. Ipak, Obama će imati želju da s drugima traži zajedništvo, da radi kao partner.

Amerikanci su izabrali predsednika od koga pre svega očekuju da brani njihove interese, da ih izbavi iz ralja ekonomske krize. Ali, ovo su i zvezdani trenuci globalne demokratije jer se ljudi širom sveta, pa i ovde, osećaju sigurnijim. „Predsednik sveta”, kako Obamu nazivaju fanovi širom planete – tako će više učiniti za američke strateške interese nego da demokratiju izvozi bombama poput svog prethodnika.

Uz konzervativce u većini na vlasti u Evropi raste osećaj fatalizma. Obamina poruka promene budi nadu. Možda je najvažniji faktor u svemu psihološki: novi, mladi, nadareni predsednik koji nudi dijalog o svim problemima sveta.