Кад звоно зазвони, телефон заћути

Клинци који данас иду у школу прво су у рукама држали мобилни телефон, па онда цуцлу, у шали кажу родитељи који ту исту децу шаљу на час са паметним телефонима од неколико стотина, па и хиљаде евра. Ђаци у школи имају интернет, на путу од куће такође, увелико имају и паметне сатове, профиле на свим могућим друштвеним мрежама, домаће задатке им пише четбот. Дневно добијају око 250 нотификација на телефону, показују истраживања. Они су им и учитељи и другари. Наставници су досадни, часови такође, па се снимају лајвови, играју игрице, гледају филмови... На одмору сви буље у екране уместо да се гледају у очи и причају. Деца дигиталног доба у свему овоме не виде проблем, често ни родитељи – док се не догоди дигитално насиље.

И Србија иде у корак са светом, на срећу или на жалост, мада код нас ова проблематика није још законски регулисана, већ постоји препорука просветних власти о ограниченој употреби паметних телефона. Прекретница код нас је био случај у Техничкој школи у Трстенику пре две године, када су ђаци професорки измакли столицу, све то снимили и објавили на друштвеним мрежама. Инцидент је квалификован као физичко, психичко и дигитално насиље. После снимка из Трстеника, почео је да се повећава број школа које су препоруку Министарства просвете спровеле у пракси, од Суботице и Београда, до Прокупља и Пожаревца. Школе које су у учионицама одмах забраниле мобилне телефоне већ имају иста позитивна искуства као и школе широм планете: смањење дисциплинских проблема, бољи резултати у учењу, више дружења на одморима...

„Мислили смо да ће бити више отпора, да ће ђаци доносити дупле телефоне па једне остављати у ормарић а друге користити, али ученици су све лепо прихватили. Раније је свака друга девојчица прескакала физичко, а сад сви раде јер им је досадно без телефона”, испричао је лане Ирфан Љајић, директор ОШ „Мур” у Новом Пазару. Овде су телефони забрањени од априла прошле године, а на овај корак су се одлучили, уз пуну подршку родитеља, због све чешћег дигиталног насиља.

Шта код нас каже закон? Све основне и средње школе обавезне су да општим актом пропишу употребу мобилног телефона, електронског уређаја и другог средства. Као подршку школама у том процесу, Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања креирао је прошлог октобра смернице, неку врсту путоказа за „уређивање области употребе дигиталних уређаја током трајања школских часова, на одморима, као и током времена када ученици обављају школске активности унутар и ван школе (укључујући посете, излете, екскурзије, наставу у природи)”.

Лични дигитални уређаји, као што су паметни телефон или сат, таблет, лаптоп – по смерницама – не смеју се користити тако да нарушавају образовно окружење или да крше друга права ученика, наставника и особља школе. Мобилни телефони морају бити искључени и не смеју се користити током наставе без одобрења наставника. Телефонски позиви у току наставе нису дозвољени, а уколико је реч о неком ургентном случају ђаци могу да се јаве родитељима уз допуштење наставника. У смерницама пише и да ученик мора да испуни захтев било ког члана школског особља да се уздржи од употребе дигиталног уређаја. У супротном ће му дигитални уређај бити одузет у присуству сведока, затим запакован у коверту на којој ће бити записано име и презиме ђака и остављен на место које за то буде одређено. По дигитални уређај који буде одузет ученику моћи ће да дођу родитељи, али тек када се настава заврши.

У смерницама се наглашава да ђаци „не смеју да користе мобилне уређаје за снимање, пренос или објављивање фотографија, аудио или видео записа других ученика, наставника и наставног материјала без писменог пристанка свих страна”. Такође, прецизира се да се лични дигитални уређаји не смеју користити у тоалетима, свлачионицама или било ком простору у школи који се сматра приватним.

Школе су ове смернице у пракси различито примениле: у неким телефони морају бити искључени од првог до последњег звона, у другим су дозвољени током одмора али без коришћења апликација и друштвених мрежа.

И док наставници кажу да су деца зрелија него што мислимо и да је најмањи отпор био тамо где су га највише очекивали – код ученика – показало се да су управо родитељи ти који се противе овим мерама, не само у Србији већ и у другим државама. Основни разлог за то је њихова забринутост за безбедност деце и то што не могу, како кажу, да контактирају с њима у ванредним ситуацијама. Овоме се супротстављају наставници, који тврде да су управо родитељи ометајући фактор са непрекидним зивкањем и кад треба и кад не треба и да је време да се врати поверење у школе као безбедно место и место за учење и дружење.

То доказује и пример Основне школе „Свети Сава” из Суботице, у којој је од новембра 2023. забрањена употреба мобилних телефона, и то на иницијативу наставника. Родитељи су идеју подржали, ђаци такође, а ево и резултата:

„Самим тим што није забележен ниједан случај дигиталног насиља, чега је било у претходној школској години, меру сматрамо успешном. На часовима је атмосфера квалитетнија, ђаци се више друже. А сада се током одмора чује већа граја и то је довољно за почетак.”