Еп о „шенгену”

Иако се за Србију 2009. у извештају Европске комисије помиње као „година белог шенгена”, према признању потпредседника владе за европске интеграције Божидара Ђелића мало је вероватно да ће она за нас то и бити.

А ако најоптимистичнији министар свих досадашњих влада каже да нема гаранције, онда се може претпоставити да нешто озбиљно није у реду.

У канцеларији Европске комисије у четвртак су дописнику „Политике” из Брисела нагласили да никакве датуме никада нису ни помињали.

Али министар је волео да помиње рокове и чак је био познат по томе што је сваки нови бранио са истим жаром као претходни.

Половином октобра прошле годинеБожаЂелић нам је из Париза пренео уверавања да Србија може да рачуна на „белу шенгенску листу” током председавања Француске ЕУ, значи до краја 2008. године.

А онда су дошли избори, па су многи поверовали да ћемо, ако избори добро прођу, на крилима предизборне кампање до краја ове године, али стварно, слетети право на „белу шенгенску листу”.

Када су Французи већ дубоко загазили у председавање ЕУ, половином септембра, после разговора с потпредседником Европске комисије Жаком Бароом, Ђелић је пренео обећање да ће нам визе укинути мало касније, половином 2009, када Комисија заврши технички део посла.

Па, онда, пре само две недеље Ђелић нам је из Брисела поручио да ће извештај Европске комисије о напретку Србије у процесу европских интеграција бити позитиван и да ће то бити добра основа да 2009. године добијемо статус кандидата и осванемо на „белој листи”. Наравно, уколико испунимо услове.

А онда смо у четвртак, од новинара Жељка Пантелића из Брисела, сазнали да, не само да од безвизног режима нема ништа током 2009, него бисмо „према најбољем сценарију” тек на пролеће 2010. могли да путујемо без виза.

Потпредседник Ђелић је потом потврдио да у тој вести има истине. Чак и када би Србија савладала све препреке с мапе пута, питање је како ће се ЕУ изборити са изазовима попут рецесије, Лисабонским споразумом и изборима за Европски парламент.

Очигледно у Бриселу нису разумели колико нам је то важно.

Давног јануара 2007. године, на Светском економском форуму у Давосу, објашњавајући Финцу Олију Рену колико је Србији стало да достигне безвизни режим до краја 2008. године, истина у шали, Божа је рекао да је, ако би помогло, спреман да научи напамет фински национални еп „Калевалу”.

Две године касније, после поразног сазнања да нам следећу годину кризе неће улепшати безвизни режим, потпредседник је показао да је ентузијазам последња ствар која ће га напустити. „Боље је да идемо полетно, са иницијативом и роковима. То је моје задужење, да ’гурам’ процес и, ако ме критикују што се нешто деси који месец касније, мени то није битно. Ја немам чаробни штапић, али нећу да седим и чекам Годоа.”

Док смо ми те две године чекали Годоа, не знамо да ли га је Рен преслишавао „Калевалу”. Можда би ишло брже да је европски комесар за проширење научио неке нашестихове, на пример из косовског циклуса.